По завршетку Другог светског рата, Српска Православна Црква ушла је у једно од најтежих раздобља своје новије историје. Иако је у првим месецима након ослобођења постојала извесна привидна толеранција, нова револуционарна власт је већ током, 1945. године приступила систематском ограничавању и потискивању Цркве из јавног и друштвеног живота.
Однос комунистичког режима према религији био је одређен идеолошким поставкама марксизма-лењинизма, у којима је вера третирана као „опијум за народ“, а Црква као традиционална институција означена као противник новог поретка. Главни циљеви били су ограничити њен утицај, контролисати делатност свештенства и постепено маргинализовати религију у друштву.
Један од првих удараца представљала је аграрна реформа и национализација из 1945. године, којом је Црква остала без огромног дела земљишних поседа, манастирских имања и бројних зграда. Тако је материјална основа њеног деловања нагло ослабљена, а многе црквене установе доведене у стање економске несигурности.
Закон о браку из 1945. године црквени брак је лишио правног значаја, а матичне књиге рођених и венчаних одузете су од црквених управа и пренете у надлежност државе. Већ Уставом из 1946. године Црква је формално одвојена од државе, а школа од Цркве.
Посебно значајан корак у процесу секуларизације било је настојање режима да религију потисне из свакодневног живота. Политбиро је у јануару 1947. године забранио члановима Комунистичке партије да славе Божић и друге верске празнике, као и да примају свету Тајну крштења и црквена венчања, што је представљало јасан сигнал широј јавности да вера више није пожељна у новом друштвеном моделу. Званично, 1952. године је забрањена веронаука и покренута је истовремено и кампања против вероучитеља као ,,оруђа реакционарног дела клера“.
Истовремено, режим је спроводио притисак на свештенство кроз хапшења, суђења и затворске казне. У првим послератним годинама хиљаде православних свештеника било је привођено, а многи су осуђени као „непријатељи народа“. Међу најпознатијим случајевима био је прогон и осуда владике Варнаве Настића 1947. године, као и репресија над другим архијерејима који су критиковали комунистичку власт.
Црква је била под сталним надзором служби безбедности, а верници су праћени и евидентирани, нарочито они који су редовно присуствовали богослужењима. Поред директног прогона, режим је настојао да изазове и унутрашње поделе у Цркви, кроз стварање свештеничких удружења под контролом државе и покушаје да се црквени живот стави у службу политичких циљева.
Ипак, упркос свим притисцима, Српска Православна Црква је преживела своју Голготу. Њена снага није била у политичкој моћи, већ у духовном трпљењу, у литургијском памћењу и у народу који је остао веран Христу. Страдање Цркве у првим годинама комунистичког режима остаје као опомена, али и као сведочанство да се вера не може угасити силом, јер она живи у дубини историје и вечности.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.