Од времена Господа Исуса Христа, преко аветих апостола и првомученика првих вјекова Цркве, преко вишевјековног периода хришћанског мучеништва под јармом туркократије све до новомученика наших дана, вјерни хришћани следују свом Господу и непрекидно испијају чашу страдања, свједочећи да преко страдања и Крста долази и васкрсење. То крсноваскрсно искуство у свом бићу посједује сваки хришћански народ, а посебно српски, који је као ријетко који мученички пострадао „за вјеру и отачаство“. „Колосеум“ двадесетог вијека у којем су српски новомученици страдали у најтежим мукама, није био у Риму, већ на нашим просторима, од Јадовна, преко Јасеновца, Пребиловаца, Житомислића и бројних других мјеста страдања српског мученичког народа. Српском народу остаје „да памти, али да се не злопати“. У Божјој руци је суд и освета, а наша дужност је да памтимо, да у култури народног сјећања овјековечимо мученике нашег рода и да се боримо да цио свијет сазна истину о њима. Дуг сјећања према новомученицима треба да се одужи сваки србин. Новомученике треба да сагледавамо као витезове часног Крста, као витезове и исповједнике вјере и чојства, који су претрпјевши старадање до краја златним словима исписали српско име у вјечности и овјенчали га славом коју само Бог може дати.
Један од витезова часног Крста, витезова и исповједника вјере и чојства јесте и изданак из племена Куча, од братства Чејовића, ђакон Владимир Чејовић, молитвеник свог братства и племена и цијелих Куча, Црне Горе и свег српског рода, који је пострадао 26. јуна 1941. године заједно са братством манастира Житомислић.
Протођакон Владимир Чејовић, прешао је половином 1940. године са својом породицом, из Митрополије црногорско-приморске у Епархију Захумско-херцеговачку и постављен је за секретара Црквеног суда у Мостару. Када су усташе упале у манастир Житомислић, он се затекао у манастиру. Усташе су хтјеле да га пусте, али он је рекао: „Ја хоћу да идем са својом браћом“. Убијен је са монасима близу манастира, бачен у јаму и засут камењем.
Његов исповједнички чин пожртвовања са братијом манастира Житомислић, овјенчао га је небеском славом и прибројању лику свештеномученика Цркве Христове. Са својим витешким страдањем показао се као истински свједок светих предака, непоколебљиво исповиједивши Христову вјеру.
Житомислићки мученици су братство манастира Житомислић који су пострадали на почетку Другог светског рата 26. јуна 1941. године. Са успоставом Независне Државе Хрватске НДХ братство манастира Житомислића и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић. Поред њега страдали су јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић. Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред, међутим, тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља, где су их бацили у јаму, затрпали камењем и сви су скончали у тој јами. Ратне 1992. године манастир је разорен и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Данас се у манастиру Житомислићу испред олтара чува само дио њихових моштију. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на челу са блаженопочившим патријархом српским Павлом, 15. маја 2003. године, званично је их је прогласио за мученике, да би 2022. године Сабор СПЦ установио и датум њиховог звваничног прослављања 26. јуна када су и пострадали.
Литургијски и молитвени спомен Светог Владимира Чејовића
Садашњи настојатељ светоуспонеског манастира Дајбабе, протосинђел др Владимир Палибрк Кадић, пострижник манастира Житомислић и некадашњи острошки сабрат, кандидат богословља Санктпетербуршске духовне академије, на монашењу је добио име по новом светитељу свештенопротођакону Владимиру Чејовићу. Замонашио га је тадашњи Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, 2014. године.
Прешавши по благослову блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија у Митрополију црногорско-приморску у манастир Острог, а по благослову садашњег Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија однедавно и у манастир Дајбабе, протосинђел др Владимир Палибрк Кадић је наставио да прославља свог небеског заштитника и покровитеља, светог свештеномученика свештенођакона Владимира житомислићког и кучког.
У четвртак, 26. јуна 2025. године, пред Видовдан, литургијски је прослављен празник Светог протођакона Владимира Чејовића у манастиру Дајбабе и имендан игумана Владимира. Овом приликом пререзан је славски колач у част светитеља а изложена је и фотографија Светог Владимира Чејовића и заједничка икона Житомислићких мученика. У припреми је и осликавање нове иконе новопросијавшег светитеља.
Молимо се Господу да се овом витезу православља и украсу Куча и Подгорице, чији је јуначки подвиг за већину у Црној Гори непознат, али је ипак познат пред Богом, Подгорица и Кучи достојно одуже и подигну достојни споменик или посвете неку од улица његовог града.
Тропар Светом свештеномученику ладимиру Чејовићу, Глас 4:
Као Анђео у тијелу си поживио,
свештеномучениче Владимире,
пламеном ревношћу Христу Господу си служио,
као јагањац Божји на заклање кротко си кренуо,
показавши љубав и жртву и према браћи својој,
монасима житомислићким,
Огњеном љубављу, исповједништвом, витештвом
и свјетлошћу васкрсења Христова,
сву васељену си обасјао,
мученичком крвљу својом.
Кондак Светом свештеномучнику Владимиру Чејовићу, Глас 8:
На земљи си крст и страдање примио,
И два пута вијенце мученичке добио,
Крвљу врелом хладни камен натопио,
На камену Христу дворац себи подигао,
Роду своме вјечни благослов оставио,
Да ти са вером молитвено кличемо:
Радујте се украсе Житомислића и Куча
свештеномучениче Владимире!
Молитва Светом Свештеномученику Владимиру Чејовићу
Свети свештеномучениче и новомучениче Владимире житомислићки и украситељу Куча, који сада на Небесима славно торжествујеш и са безбројним Мученицима Христовим, Превјечноме Творцу своме бесконачно се радујеш, молимо те светитељу, који си положио живот свој за ближње своје, показавши примјер исповједништва, части и и вјере, прими ово наше мало благодарење и услиши свима заступништво пред Престолом Свевишњега, да нас Господ помилује и да свима дарује опроштај грехова, покајање и вјечно спасење, да се и ми, молитвама твојим, удостојимо да, заједно са свима небеским силама, бесконачне пјесме Богу узносимо и нашег Бога Љубави – Пресвету Тројицу вјечно славимо. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.