Проповед о Јеванђељу по Луки 8:5-15
Где земља изгледа нешто чека, или можда заборавља све, изашао је сејач јеванђеоске параболе. Никаква рика није наговестила његов долазак, нити звук трубе најавио чин, већ само покрет тихе руке, која је расипала семе у равнодушно срце света, као одговор на питање које никада није постављено. И семе, тешко попут живота људи, падало је. Падало је на неукусно тло душе, где ниједна слаткоћа по својој природи није створена да пусти корен, на место где је тежина празног времена изгледала непобедива.
Прво семе, оно које је пало поред пута, шта је друго било него реч која је дата каменом поплочаној души, глаткој од мноштва пролазника? Бриге живота, гласови многих, ноге равнодушних газиле су тим местом, док није постало тврдо и непријемчиво за живот.
Тамо срце више није поље, већ јавни пут, где је сваки чин и свака мисао изложена јавности и општој прљавштини, а посебност је изгубљена, а најдубље светилиште оскрнављено.
А онда, у одсуству сваке предострожности, долази зликовац, не као лав који риче, већ као птице небеске, које изгледају невино, али су грабежљиве, и уклања оно што се није укоренило због неосетљивости.
И душа чак ни не осећа демонску крађу семена, остајући у каменом забораву изданака. Заиста, „Вера долази од слушања, а слушање кроз реч Божију“ (Рим. 10:17), али какав слух може постојати у души глувој од буке света?
Друго, онда је семе пало на стену, где је било мало земље. Тамо је радост пролазне воде прва реакција. Реч, чим се чује, брзо цвета попут пролазног цвета, од површинске топлоте, а не од најдубље топлине. Изданак заиста ниче, али је његов поглед слеп, неспособан да види дубину из које извире храна. Због тога је Господ формулисао реч у трећем лицу, да не би изгледало да хвали себе, већ и да би свима нама, онима после њега, показао пут служења.
Са нагласком, Никифор Богородичан објашњава ово: „да би кроз то открио да као што прави земљорадник није онај који има семе, а не сеје, већ онај који и има семе и сеје, тако ни прави учитељ није онај који има моћ да учи, а не учи, већ онај који, имајући дар учења, учи делом и истином“. (грч. «ινα δια τουτου φανερωση, οτι καθως γεωργος αληθινος εστιν αληθινος εστιν εχει μεν σπορον, αλλ᾽ ου σπειρει, αλλ᾽ οστις και εχει σπορον και εχει σπορον και σπορον και και διδασκαλος αληθης εστιν ουχι εκεινος, οστις εχει μεν την δυναμιν του διδασκειν, ομωςι, ομωςι, ομως αλλ᾽ οστις εχων της διδασκαλια το χαρισμα, πραγματι και αληθ διδασκει»).
Ова побожност без корена храни се самозадовољством, али када се жарка врелина искушења подигне, када сунце искушења немилосрдно пече, корен, немајући где да се окрене у дубину, не налазећи скривену влагу, одмах се суши. И брзи тријумф постаје оштрији очај, још једно сведочанство увенућа унутар тријумфа, где душа окуси пустињу усред привидног цветања.
А ипак, постојала је и земља која храни трње. Овде је семе пустило корен, земља је била плодна, а влага није недостајала. Али и друге ствари су коегзистирале, јаче од ње, древније у тој земљи. Бриге овог века, попут трња које гуши светлост, исплеле су нежни изданак, лишавајући га ваздуха слободе. Обмана богатства, корен горак и прождрљив, исцрпела је сву снагу из земље, остављајући реч неухрањеном. Уживање живота, цвеће наизглед пријатно, а у стварности отровно, засенило је светлост сунца, и реч се угушила.
Како се реч Божја, „живи хлеб који је сишао с неба“ (Јн. 6:51), може хранити у подељеном срцу, на месту где дух ради за многе господаре? Плод је био близу, нада је била готово видљива, али плод је био спречен. Гробница задовољстава постала је и гробница речи. Та тишина, та изгрижена тишина, најтрагичнија је од свих, јер је видела истину и порекла је због сенки, преферирајући удобност затвора уместо бола васкрсења.
Коначно, после пута, стене и трња, постојала је и добра земља. Али шта је заиста добра земља? Да ли је то можда безгрешна, чиста, бестрасна? Можда не тако једноставно. Добра земља је земља која има свест о својој дубини, она која је признала своју жеђ, земља која је кроз многе зиме научила да живот ниче из смрти. То је срце које је научило плодно стрпљење, које не тражи брзе тријумфе, већ прихвата семе ћутњом и храни га у невидљивом раду таме, у непобедивој молитви.
Овде реч не постаје знање, она постаје живот и трансформативни чин. Нису сви били послушни таквим душама, како каже божанствени Григорије Палама, „јер сви волимо да слушамо и волимо да видимо, али не волимо сви врлину; јер смо сви по природи склони жељи да знамо, између осталог, и ствари спасења; […] Али да би се речи спровеле у дело, или да би се из њих пожњела корисна вера, потребан је добар расуђивање и добро расположење, што се не може лако наћи.“
Ово добро расположење је дубоки плуг који отвара земљу. Ово је покајање, непрестано окретање ка Сејачу. И стоструки плод није награда врлине, већ природни резултат заједништва семена са земљом, Бога са човеком у неописивој мистерији.
Тако сејач увек путује светом, а семе пада свуда, без разлике, попут сунца које излази на морима и копнима. Суд се не налази у семену, већ у земљи. И реч Божија је једна и недељива, али срца људска су безбројна и разнолика. И терет неуспеха остаје за оне који нису донели плод, као вечни подсетник на смрт корена. Насупрот томе, плод невине земље постаје храна и благослов, тихо сведочанство да се чак и у најмањем семену слепе светлости крије Царство небеско, које чека ту земљу, ону спремну да умре да би јој дала живот.