Постоји савршенство које убија. То је савршенство статуе, беспрекорне, хладне и мртве, и са тим тачним савршенством појављује се младић из јеванђелског одломка јеванђеља по Матеју, 12. недеље по Педесетници, пред живим Богом. Ремек-дело унутар архитектуре Закона, човек чија се душа окаменила од сопствене врлине.
Његово питање: „Учитељу, шта добро да чиним да имам живот вечни?“ (Матеј 19,16), звучи као захтев за последњи лак на идолу самог себе, последњи суптилни потез четкице који би потврдио бесмртност његовог дела. То је дубока, подземна анксиозност самодовољног, ужас да би, негде на беспрекорној површини, могла постојати танка, невидљива пукотина која ће све срушити. Коначна валидација.
Христос, покретом који више личи на сеизмички потрес стварности него на одговор, одбија да игра улогу валидатора: „Зашто ме називаш добрим?“ (Мт. 19,17). Он га не суди. Он му уклања темељ испод ногу. Набраја му заповести као да рецитује састојке празнине, рецепта који, иако се држао до слова, није произвео живот, већ само његову беспрекорну имитацију.
Одговор младића: „Све сам ово држао од младости своје“ (Мт. 19,20), јесте литанија празнине, беживотна поворка, исповест човека који је провео живот полирајући решетке своје ћелије. Његова следећа фраза је скривена агонија која извире из дубина ове ћелије: „Шта ми још недостаје?“ (Мт. 19,20).
А онда, након што је сам признао рану, долази исцељење које изгледа као ампутација, позив који звучи као смртна пресуда његовом некадашњем ја, та неумољива, хируршка команда која не циља на симптоме већ на сам тумор који прождире његову душу: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди продај шта имаш… и хајде за мном“ (Матеј 19,21), предлог који није морални савет већ позив на чин метафизичког самоубиства, на добровољно рушење света који је изградио око свог Ега, јер савршенство није акумулација врлина већ потпуно пражњење од себе, одсецање од свега што те дефинише ван Бога, насилна трансформација где злато поседа мора бити спаљено у алхемијској пећи љубави да би се претворило у непропадљиво благо апсолутне слободе, постојања као чистог односа, а не као утврђеног поседа. Он је наравно био богат. За Христа, ово није друштвена ситуација већ болест.
Посед је постао продужетак његовог тела. И тако, „оде тужан“ (Мт. 19,22), враћајући се у топлу, загушљиву гробницу својих блага. Ова туга није само емоција, већ се распламсава у опипљиво, тешко присуство Бога који је одбачен, фосфоресцентну сенку спасења коју је одбио да прихвати.
Христос не тугује. Нимало. Он једноставно поставља дијагнозу. Прича о камили (Мт. 19,24), у наставку одломка, није претеривање, већ је закон духовне физике. Богатство превазилази појам поседа и објекта и постаје моћ, активна гравитација која деформише простор душе, савија га око Ега и онемогућава прави пут ка уским вратима. Богати човек, како примећује Свети Јевстатије Солунски, заборавља да је само „управник“, и клизи у охолост власника.
И ова охолост је облик рака који рађа сопствену живу стварност: злато и сребро, наслагани у ризницама душе, престају да буду инертни метали и постају жива, метаболизујућа гљивица која, како упозорава апостол Јаков сликом неописивог ужаса, почиње да се храни својим поседником – „Њихова рђа… изједаће тело ваше као огањ“ (Јак. 5,3), спор, рекли бисмо, унутрашњи, тихи процес аутоканибализма, где човека прождиру сопствене ствари, у време када свет, заслепљен сјајем, аплаудира његовом самоуништењу, ућути када он говори и уздиже његову реч „до облака“, чак и ако та реч није ништа друго до звук распадања.
Он постаје кућиште својих ствари. Живи саркофаг. Стварност је потпуно обрнута. Човек служи материји. Душа постаје роб злата. А Бог је ограничен на улогу декоративне амајлије. Луксуз за оне који имају.
Реакција ученика је вртоглавица онога ко је управо схватио да мапа коју је користио води до литице: „били су веома задивљени“ (Мт. 19,25). Овај преокрет је толико радикалан да код њих изазива когнитивни колапс, ужас који се изражава најосновнијим питањем људског постојања: „Ко се, дакле, може спасти?“ (Мт. 19,25). То је крик апсолутног банкрота. Ако је ово савршено пропало, шта преостаје? Његов одговор није једноставно решење већ инвазија.
„Људима је ово немогуће, али Богу је све могуће“ (Мт. 19,26). Овде више не говоримо о људском напору, већ о божанској интервенцији. Спасење, пре, није врх мердевина које градимо, већ рука која руши наш затвор. И младић, са тужним леђима, остаје у историји као вечни споменик људске трагедије: тренутак када је човек погледао Бога у очи, видео излаз за случај опасности и одлучио да жив изгори у својој палати.