Постоји истина, једна од тврдих и непоколебљивих истина, која обитава у пукотинама савести и чека погодну ноћ, ноћ жедну крви и обећава лажне зоре, како би се појавила потпуна и неповратна, као по божанском декрету. И то је истина која је уведена кроз позив који звучи као осуда: „Ко хоће за мном, нека се одрекне себе.“ Овде, управо у овом првом, готово насилном раскиду, утемељена је цела парадоксална грађевина вере.
Јер она од нас не тражи само неку корекцију или морално побољшање или додавање неке врлине већ постојећој грађевини ега; већ тражи његово рушење. Потпуно порицање, не наше грешне прошлости, већ саме сржи коју називамо „собом“, овог нервозног склопа жеља, страхова, сећања и пројекција које истрајно сматрамо својим идентитетом.
И савремени човек, ово створење које је обожило самоспознају и уздигло свој психолошки интегритет на највише добро, стоји пред овим гласом са збуњеношћу неког трговца од кога се тражи да спали своју робу како би профитирао. Како се одрећи свог ја, када је цела ваша цивилизација континуирани и анксиозни покушај да га дефинишете, изразите, исцелите, развијете?
Наш свакодневни живот је лавиринт огледала, где свака површина одражава неку верзију ега коју учимо да одржимо. Али позив остаје, гризућа тишина усред немирне буке самореференцијалности. Да узмете свој крст. Не симболични крст, неки украс око врата или неки апстрактни концепт бола, већ свој сопствени крст – управо ту конструкцију неуспеха, бола, смртности и издаје која чини нашу индивидуалну судбину. Да га узмете, не са пасивношћу жртве, већ са активном вољом онога који у дрвету срамоте види једини пут до славе.
Кроз крв која се котрља из ње открива се картографија агоније, која, међутим, води до неуцртаног места. Логика света је једноставна, готово вулгарна у својој аритметичкој чистоти: профит и губитак. Да спасеш своју душу, заштити је од трулежи, оклопи је од губитака. И Реч долази са преокретом који подсећа на лудило и проглашава да ће ко год хоће да спасе ову душу, изгубити је. А ко год је изгуби, Њега ради, овај и само овај ће је наћи.
Постоји економија спасења која функционише по правилима антисвета. Губитак постаје инвестиција, смрт постаје живот.
Ориген, урањајући у тај исти грчевити преокрет, формулише га са прецизношћу која прекида дах, говорећи да ако желимо да спасемо своју душу да бисмо је боље примили, морамо да је изгубимо кроз мучеништво (Ει θελομεν ημων σωσαι σωσαι σωσαι τωσαι ινα αυτην απολαβωμεν κρειττονα ψυχης, μαρτυριω απολεσωμεν αυτην). Мучеништво овде није само телесно уништење, већ свакодневно, свесно умртвљивање воље, постојан избор љубави против самоодржања.
Заиста, „јер каква је корист човеку ако добије цео свет, а души својој науди?“ Питање није реторичко; то је егзистенцијална равнотежа на којој су све ствари постављене. „Цео свет“ није ништа друго до збир коначних жеља, моћи, задовољства, знања које не води љубави, сигурности која је изграђена на песку. А са друге стране, душа. Не душа као неки нејасан филозофски концепт, већ као сама могућност заједништва са Богом, као слика коју носимо попут печата и ране. Каква се замена може дати за ово? Ништа. Сваки покушај да се откупи већ је њен губитак.
Видимо око себе, а можда и у себи – ако смо довољно храбри да видимо – људе који су стекли свој свет. Имају успех, признање, просперитет. Али њихова лица су често маска смрти, њихове очи сенка разбијеног огледала, јер су на путовању заменили бесконачно са пролазним, продали своју душу не ђаволу, већ много прозаичнијој и сивој тиранији свог ега.
Исповест пред људима и исповест Сина пред Оцем повезане су невидљивом, али нераскидивом нити. Стидети се Христа и његових речи „у овом прељуботворном и грешном нараштају“ није једноставан чин кукавичлука. То је дубљи метафизички избор. То је покушај да се држе оба света, да се угоди и Богу и цару, да се ужива у удобности вере у приватној сфери, не дозвољавајући јој, међутим, да нагриза јавни имиџ, друштвени положај, професионални напредак.
То је лицемерје, не у облику бучне театралности, већ у облику дискретне, добро васпитане шизофреније. А одговор је апсолутан: ко се мене постиди, и ја ћу се њега постидети. Царство Божије није затворени клуб морално беспрекорних, али није ни салон млаких. Оно захтева целину, одлуку која продире у сваки прегиб постојања. То је омча светлости која вас хвата да би вас ослободила.
И усред ове атмосфере апсолутног захтева, пада попут хладног даха после ужарене врућине, коначно, енигматично обећање: да неки од оних који стоје неће окусити смрт док не виде Царство како долази „у моћи“. То није обећање бесмртности на земљи. То је нешто бесконачно важније. То је уверење да Царство није само будућа награда, већ садашња стварност, сила која продире у време, семе које пробија тло историје.
Може се видети у Преображењу које следи, може се осетити у заједници љубави, може се живети у личном умртвљењу које води ка васкрсењу. То је светлост у дубини, која, међутим, већ обасјава наше кораке у садашњости. Усред разорене туге света, усред тишине хаоса који прети да нас прогута, ово присуство је једина гаранција да губитак себе није скок у празно, већ улазак у једину стварност која не пропада.