Проповед о Јеванђељу по Луки 6:31–36
Ко од нас не тражи једнако за једнаког, или ко не мери пријатељство мером узвраћања? У лавиринту срца, где се испреплићу мрачни путеви расуђивања, свако од нас носи невидљиву вагу, мерећи поступке својих ближњих у односу на сопствено доброчинство. Као неки трговци животом, не волећи већ тргујући, тражимо дуг узврата, како обрачун живота не би показао никакав недостатак.
Наша љубав, често, није ништа друго до зајам уз камату очекивања, тихи договор душа, како нам се не би учинила неправда у незахвалности. Да ли је ово заиста живот? Или боље речено, да ли је то сенка живота, која се окреће у круг, где ја видим и волим свој одраз у лицу другог? За нас узвраћање љубави онима који нас воле није ништа велико; то је нешто празно и огромно, одраз огледала на огледалу, не стварајући ништа ново, већ само вечно рециклирајући старо.
И реч Господња долази, попут мача са две оштрице који сече душу, одвајајући људско од божанског, оно што је од света од онога што је небеско. „Ако ли љубите оне који вас љубе, какву благодат имате?“ (Лука 6:32). Ово питање не тражи одговор, већ дубоку тишину, у којој душа стоји огољена пред сопственим сиромаштвом.
Јер благодат није размена, нити награда за праведно дело, већ ирационални дар, који је ван сваког обрачуна и сваке нужности. Љубав грешника, узајамна љубав, је природни ток вода, које увек испуњавају удубљења, никада се не крећући навише. Али Христова заповест позива душу на контра-покрет, на подизање крста несебичности, где награда није у примању већ у давању.
„Него љубите непријатеље своје.“ Да ли заиста разумемо тежину ових речи? Или је то да наше уши, отежане буком страсти света, више не могу да чују овај благи поветарац? Да волимо непријатеља; не само да га трпиш, нити само да му опростиш, већ да га волиш. Шта је та ватра која не пече већ обасјава, рана која не убија већ даје живот? Можда то није страст срца, већ став воље, дубок и нејасан избор, где човек, одричући се самог себе, постаје посуда енергије Божје.
„Позајми, не надајући се ништа више.“ Овај зајам није од злата или сребра, већ од саме душе, наде, времена. Дајеш некоме не зато што је достојан, већ зато што си позван да дајеш, да подражаваш Оца, „јер је добар према незахвалнима и злима“ (Лука 6:35). Јер Он чини да његово сунце обасјава праведне и неправедне, и излива своје доброчинство на оне који хвале и оне који хуле.
А како се може подражавати Богу? Постом? Немањем имовине? Или непрестаном молитвом? Али и Свети Јевстатије Солунски негде каже да Господ „није рекао: Постите, као што пости Отац ваш који је на небесима. Нити је рекао: Постаните без ствари, као што је Отац ваш који је на небесима без ствари. Али шта Он каже: Постаните милостиви, као што је Отац ваш који је на небесима милостив.“
Јер ова врлина посебно, сажаљење, неиспитана милост, карактерише Бога. Јер у томе лежи мера обожења, не у познавању тајни, већ у заједништву Божје патње за свет. Такво је божанско подражавање, о чему и Свети Јован Лествичник потврђује да „љубав, по квалитету, јесте подобије Божје, уколико је људима доступно.“ Ова љубав, која не тражи своје, постаје место где се човек сусреће са Богом, не као судија, већ као Отац. У вршењу милосрђа, човек открива да небо није далеко место, већ стање душе, која је научила да у сваком лицу, а посебно у лицу непријатеља, види лик Христов.
Тако постаните синови Вишњега. Ово усвајање није ни рођењем нити вољом тела, већ слободним избором срца да воли без услова. Тада је награда велика. Не узвраћање, не част, не слава од људи. Награда је учешће у самом животу Бога, моћ да волимо као што Он воли, да постанемо милосрдни као што је Он милосрдан. Награда је мир, не од овог света, који долази из одсуства рата, већ „мир свој дајем вам“ (Јован 14:27), мир Сина који виси на дрвету, који је волео оне који су га распињали.
У дубини понора ове божанске заповести, човек проналази извор сопствене слободе. Јер је ослобођен окова сопственог ја, од тираније узвраћања. Више нисам роб под јармом страха, већ син у дому Очевом, учесник оне природе која је љубав. А та љубав није лука у коју упловљавамо, већ океан у који увек тонемо, налазећи у његовој бесконачности једини крај, који је бескрајни почетак.