Пољска православна Црква прибројала је сабору светих тројицу свештеника мученика погинулих у Катинском масакру 1940. године. Канонизација је обављена на свечаном богослужењу у уторак, 16. септембра, у цркви свете Софије – Премудрости Божје у Варшави.
Његово Блаженство митрополит Сава, предстојатељ Православне цркве у Пољској, прочитао је грамату о канонизацији пре Божанске литургије, коју су служили многи архијереји Пољске цркве, и представио икону нових мученика, извештава радио.bialystok.pl.
На свечаној служби је одата почаст протојереју пуковнику Шимону Федороњку, протојереју потпуковнику Виктору Романовском и протојереју мајору Влодзимежу Охабу, заједно са другим православним свештенством и верницима који су побијени у совјетском масакру.
Митрополит Сава је подсетио да је кроз хришћанску историју крв мученика увек доносила плодове у новим хришћанима, постајући извор духовне обнове Цркве. Нагласио је да је уписивање Катинских мученика у диптих светих свечано сведочанство истинитости њихове вере, снаге духа и непоколебивог служења Мајци Цркви.
Предстојатељ је истакао велику синтезу историје православља у Пољској, стављајући сведоке вере из 20. века у контекст националне и црквене историје. Подсетио је да је у септембру 1939. године, суочен са инвазијом на републику, покојни митрополит Дионисије позвао вернике да бране Отаџбину, молећи се за Божји благослов и победу над непријатељем. Овом апелу су се одазвали свештенство и лаици који су дали врхунско сведочанство верности: мученици Катиња и Аушвица, војници који су се борили у Тобруку и Монте Касину, учесници Варшавског устанка и многи други драматични ратни догађаји.
Митрополит Сава је нагласио да су, проглашењем њихове светости верници добили нове заступнике пред престолом Свемогућег, који нису само сведоци историје, већ и духовни чувари народа.
После његовог обраћања први пут су званично отпевани тропар, кондак и величаније светих.
Отац Пантелејмон, предавач на Православној богословској семинарији, одржао је проповед на Литургији, када је истакао, између осталог, духовни парадокс мучеништва: Оно што из перспективе света изгледа као пораз и слабост, у стварности се пројављује као победа вере и љубави. Представио је мученике као истинске сведоке Божјег присуства чак и на местима највећег зла, који су својом патњом и смрћу претворили трагедију Катина у врата у Рај, и сваку кап проливене крви претворили у семе које рађа нове нараштаје хришћана.
Такође је поменуо изузетан став катинских свештеника, који су, не напуштајући војнике, остали њихови духовни водичи до жртвоваља својих живота. О. Пантелејмон је напоменуо да је сећање на жртве Катиња – деценијама забрањено – опстало и постало немо сведочанство злочина и нада у победу живота над смрћу.
Прослава је такође предвиђала читију око цркве са иконом новоканонизованих мученика.
Три канонизована свештеника служили су као војни капелани у Пољској војсци Друге Републике. Након што су их совјетске снаге заробиле у септембру 1939. године, били су затворени у логорима у Козељску, Осташкову и Старобелску, где су тајно обављали богослужења и свештенпдејства за друге затворенике. Године 1940. погубљени су на разним локацијама, међу којима и Катин, Твер и Харков.
Пољски православни архијерејски сабор је првобитно одобрио њихову канонизацију 18. марта. Установљено је да се празнују 17. септембара. Црква процењује да је међу приближно 22.000 жртава Катинског масакра било неколико хиљада православних хришћана.
У понедељак увече, 15. септембра, у митрополитанском саборном храму свете Марије Магдалине у Варшави одржана је посебна служба, када је у цркву унета икона Катинских мученица.
***
Свети Шимон Федороњко (1893-1940) рођен је у близини Санока и завршио је Житомирску богословију пре него што је рукоположен у Почајевској лаври 1917. године. Од 1922. године служио је као начелник православне војне капеланије у Пшемишлу, а касније је постао вршилац дужности начелника Војно-пастирске канцеларије православне вере. Године 1937. митрополит Дионисије га је произвео у чин протопрезвитера.
Отац Шимон је био активан у превођењу Светог писма и православних служби на пољски језик и радио је у новинарству. Заробљен близу Ривна 1939. године, био је затворен у логору Старобелск пре него што је пребачен у затвор Бутир у Москви у марту 1940. Совјетске власти су му наводно нудиле могућности за сарадњу и почасне црквене положаје, што је он одбио. Касније је био брзо пребачен у Козељск и стрељан у Катинској шуми у априлу 1940. године.
Његова три сина су такође херојски погинула током Другог светског рата: Орест и Вјачеслав су убијени током Варшавског устанка у августу 1944. године као војници Крајевинске армије, док је Александар погинуо 1944. године борећи се са пољским снагама на западу близу Манхајма. Оцу Шимону је председник Пољске постхумно фофелио Орден Белог орла.
Свети Виктор Романовски (1899-1940) је рођен у Темнохајцима, округ Кременец, и дипломирао је на Житомирској богословији 1917. године. Након кратког студирања на Универзитету Светог Владимира у Кијеву, рукоположен је за свештеника 1921. године од стране епископа Дионисија. Магистрирао је православну теологију на Универзитету у Варшави, одбранивши угледну тезу о догматском учењу светог Иринеја Лионског.
Отац Виктор је служио као помоћни капелан у Владимиру од 1930. године, а касније као окружни капелан у Варшави. Године 1939. почео је да предајувод у богословље на Православној богословској семинарији Универзитета у Варшави. Такође је био члан Синодалне комисије за превођење Светог писма на пољски језик. Током септембарске кампање 1939. године служио је у пољској болници Универзитета у Варшави. Након што су га совјетске снаге заробиле 17. септембра, био је затворен у логору Осташков, а касније стрељан у Тверу 1940. године, сахрањен у масовним гробницама близу Медноја.
Свети Влодзимеж Охаб (1900-1940) рођен је у селу Нехрибка близу Пшемишља. После завршетка средње школе и војне службе обрађивао је породичну земљу пре него што се придружио покрету лемковског становништва које се враћало православљу 1927. године. Студирао је на Универзитету у Варшави и рукоположен је за свештеника 1931. године.
Митрополит Дионисије га је распоредио да служи у Лемковској обласри, где су се многи враћали православљу. Од 1936. године служио је као парох у Бусну, округ Хрубјешов, у време када су православне цркве рушене. Упркос претњама и казнама локалних власти, одбио је да напусти своју парохију и наставио је да држи службе, спасавајући своју цркву од пропасри.
У септембру 1938. године отац Влодзимеж је постављен за затворског капелана са чином капетана у Дрогобичу. Након што га је НКВД ухапсио 13. октобра 1939. године, прво је био затворен у логору Шепетивка, а затим у Осташкову. 22. априла 1940. године транспортован је у Твер, стрељан и сахрањен у масовним гробницама у Медном.
За портал „Ризница“ са енглеског превео протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Оrthochristian.com