Kада смо млади, многе истине бивају сакривене од нас, многе појавности овога свијета попут свјетлости која се прелама заслепљују нас и што је најстрашније, многе погубности по душу и живот нуде се као путеви у срећу и задовољство. Према ријечима великог пјесника Бранка Миљковића: „Најљепше пјевају заблуде“. И та пјесма и занос погрешне перцепције среће води нас како у младости тако и у зрелом добу на колосјек странпутице. Онда када се опечемо, отријезнимо, када заболе греховне ране, када још једном преварени од Духа лажи паднемо у разочарење, једини који може да нам пружи утјеху је Господ Исус Христос, јер је Он Исцјелитељ и Утјешитељ.
Псалмопојац нас подсећа ко је наш Путеводиљ: „Води ме правом стазом, поради оних који ме вребају“, од тада, сви наши животни напори своде се на молбу да нам Господ подари да корачамо правом стазом, која је заправо стаза спасења, по Његовој вољи, а не по нашим сопственим и заблудним тежњама. Да је то заиста тако, Господ каже недвосмислено у светом Јеванђељу, када саопштава да је Он једини Пут којим се спасавамо, да се кроз Њега добија једини живот и да је у Њему садржана сва истина. Само од ових ријечи које је Господ казао, може се написати једна озбиљна теолошка студија о смислу нашег живота.
Но зашто је важно наше спасење и зашто је ова истина, коју помињемо толико сакривена од нас? Ништа у нашем животу осим Цркве не упућује на опасности тог лажног пута нити нас ишта упозорава на страшне последице онога што нуди савремено друштво у коме мало чега има доброг и спасоносног по душу. Узмимо као примјер данашње медије који тако мало човјека упућују на било шта племенито и узвишено. На бављење науком, друштвом, на хумане подвиге. Наши медији се претежно баве неумјерено и непотребно политиком, а када то не чине онда врве вулгарни садржаји, непримјерен језик пун псовки и једина вулгаризација људског живота. На популарним програмима слушају се пјесме у којима доминирају теме о пороцима што свеукупно одаје утисак човјека без наде и радости. На почетку текста, поставила сам питање о правој радости које савремено друштво мало нуди и о странпутицама које доводе до лажног раја и лажне среће.
Kада се спомене Црква као сигурна лађа спасења у којој човјек може доживјети благодат која исцељује и захваљући којој може да буде поново цјеловит. Црква наша нада, једино мјесто гдје наше ране могу да добију исцјељење и једино мјесто гдје можемо да добијемо утјеху када смо шибани вјетровима овога живота. Зато што је то једини простор у коме директно дјелује Бог који прихвата своје дијете, као мајка, да га невидљиво утјеши.
Господ је рекао својим ученицима да без Њега не могу чинити ништа, а свети Игнатије Брјанчанинов подсећа да: „Богу нису потребне наше молитве, већ је молитва потребна нама“. Управо тако, када се спустимо са трона сопственог егоизма и лажне персоналне величине, а то обично чини сам Бог када нам допусти одређена страдања, онда схватамо колико смо истински без Бога слаби и да без Њега и Његове спасоносне руке не можемо чинити ништа. А гдје ћемо ту помоћ наћи? Само у Христовој ријечи, у Цркви и у светим Тајнама Цркве. За то су опет прописани одређени начини који се морају поштовати ако желимо да се спасемо и спознамо прави живот. А шта је прави живот? Он је у смирењу и животу са Богом. Само тако, смо цијели смо опет, одлучени од општења са злим и његове тираније.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.