Христов живот на земљи је најсавршенији примјер љепоте ширине емотивности једног живота. Одрастање у скромности која не тражи да буде виђена, а која је најпоучнија лекција живота од памтивијека. Ту се огледа прва животна школа, а то је да истина увијек нађе пут да исплива на најчистију површину. У тој чистини се рађа нада, радост која није гласна, већ дубока. Човјек тада први пут осјети да живот није само оно што види, већ и оно што му се дарује.
У дјетињству, кроз питања и трагање, буди се знатижеља. То је онај унутрашњи глас који води ка смислу. Незнавеност би то преобликовала у пуку радозналост, а то је темељ даље љубави према непознатостима и љепотама живота. То је тренутак када душа почиње да препознаје свој пут, иако га још не разумије до краја.
На обалама Јордана, у сусрету са Јованом Крститељом, чује се ријеч која исцјељује најдубљу људску потребу: „Ти си мој син, љубљени“, и ту почиње најјачи људски мир, јер ништа не гради човјека као осјећај да припада некоме тако јако.
А онда долази пустиња. Као кад мајки неко из њедара отме дијете и одведе у непознато. То ипак није казна, већ мјесто истине. Тамо је живот на дјелу, пун лажи, обмана, површинских сласти и јасна слика људске слабости. Кад се загребе смисао, тамо нема ничега што привлачи пажњу, већ само глад, тишина и борба. Борба између онога што желимо и онога што смо позвани да будемо. Психологија би рекла то је сукоб између импулса и вриједности. А душа зна да се ту одлучује јасно ко смо. И када изађе из пустиње, не доноси осуду, већ саосјећање. Зашто? Зато што је на својој кожи осјетио снагу вјере, али и снагу искушења. Прилази рањенима као да су његови, гледа у бол без страха, и одговара милошћу, зато што истинска снага није у моћи, већ у способности да осјећамо другога. Тамо гдје додирне бол, рађа се олакшање. Бол је емоција која маскира љубав. Она је њена претеча, али и њена последица. Јер вратићемо се у оно из чега смо поникли. Тамо гдје је био страх, јавља се нада. Као да душа, након дугог притиска, најзад може да дише.
Али ни љубав не пролази без туге. Пред смрћу пријатеља, Лазара, у Јеванђељу по Јовану, свједочанство каже: „Исус заплака.“ И ту се руши свака илузија да духовност значи неосјећајност. Напротив, она значи најдубље осјећање. Оно тешко докучиво, али могуће онима што стреме истини. „Ја сам пут, истина и живот, и нико неће доћи Оцу осим кроз мене.“
Понекад се љубав брани и гнијевом. Не оним који руши, већ оним који исправља неправду. Јер постоји гнијев који није тама, већ свјетлост која не пристаје на зло. Свака емоција је скована Божјом руком, само што свака није и исправна онда када јој ту није мјесто.
А онда долази ноћ Гетсиманије. Ноћ у којој и најјача душа задрхти. Страх, тјескоба и молитва која звучи као крик уплашеног човјека: „Нека ме мимоиђе чаша ова…“ То је тренутак када човјек стоји на ивици себе. И крст као истина. У Гетсиманском врту, данас, на табли под најстаријом маслином пише „Оче, ја те не разумијем, али ти вјерујем.“ То је врхунац људске вјере исказан у тренуцима језивог страха. Бол који није само бол тијела, већ и душе. Остављеност која одјекује кроз вјекове: „Боже мој, зашто си ме оставио?“ Бог никада није био удаљенији, а уствари никада ближи. И с њим смо највише повезани у патњи и страдању. То је најдубља тачка људског искуства, гдје се чини да је све изгубљено, а уствари је благослов.
А ипак, у том истом мјесту, рађа се нешто невјероватно и неочекивано: „Оче, опрости им…“ Љубав која не нестаје ни пред болом, ни пред неправдом. Љубав као највећи символ побједе. И онда тишина, а из тишине наста смисао. Васкрсну живот. Кроз васкрсење Исуса Христа страх се претвара у храброст, а туга у радост.
Смрт више није крај, већ уски пролаз до највеће истине. И ту се открива тајна сваког човјека, да пут није равна монотона линија, већ кретање кроз таму у потрази за свјетлошћу. Отпор није знак да треба стати, већ да се нешто дубоко у нама мијења. И после њега долази преломна тачка, највећи скок развоја духовности. Онај латентни, који је растао у позадини, док смо ми страховали да нешто нећемо моћи. И да, како каже свети Јован Лествичник: „Ко је пао, па устао, већи је од онога који никад није пао.“
Живот Исуса Христа показује нам да је могуће проћи кроз све емоције, онако како доликује човјеку. Проживјети радост, тугу, страх и наду, али и бол и љубав, а остати цјеловит. Јер крај приче није у страдању, већ у преображењу. А тамо је управо пут, истина и безусловна љубав која нема вијек трајања.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“