Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 9. новембра 2026. године у манастиру Студеници опело новопрестављеном протојереју-ставрофору Војиславу Билбији, дугогодишњем старешини цркве Свете Тројице у Ротердаму.
Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити банатски Никанор и милешевски Атанасије и преосвећена господа епископи западноевропски Јустин и јенопољски Никон.
Беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија доносимо у целсти:
Ми знамо да смрт није последња реч коју човек може да каже о себи. Знамо да гроб није граница нашег постојања. То знамо не логиком овог света, не математичким, евклидовским, како се то каже, умом. То знамо срцем, а оруђе које срце поседује јесте вера. И ми верујемо речи Христовој, верујемо оној речи која је рекла: „Ко верује у мене има живот вечни”. Вера није слепо прихватање било чега што надилази нашу људску егзистенцију. Вера није покоравање. Вера је однос, вера је заједница, вера је поверење. И зато вера обухвата читавог човека, а не само један делић његове личности.
Вера разбија, надилази и превазилази границе времена и простора. Она иде уназад ка почетку постојања света, она траје сада, али она нас води и у будућност. Том и таквом вером, која је поверење, ми имамо знање, спознају дубинску, истинску, свеобухватну. Не претходи знање вери. За нас не важи принцип: „Покажи ми, докажи ми, увери ме и убеди ме логичким аргументима, па ћу онда веровати”. Не, него кад верујеш, онда и знаш. Тако функционише истински, потпуни, интегрални човек. Кога познајемо? Познајемо онога коме верујемо. А вера је синоним или друга страна љубави. То онда значи да познајемо онога кога волимо. И ако још он воли нас, онда је ту спознаја истинска, целовита и потпуна. Ако не волиш некога, ако не верујеш некоме у односима нашим, онда је тај неко, који је преко пута тебе, који је саздан да се зове ближњи, књига запечаћена са безброј, а не само седам печата. Дакле, онога кога волимо и ономе коме верујемо, у онога у кога имамо поверење, њега и познајемо.
Имао сам благослов и дар од Бога да упознам оца Војислава док је он био цивил, како се то данас каже, док још није био свештеник и док сам ја био млади студент, где другде него тамо – тако је то Бог устројио – где је корен постојања нашег српског бића, постојања нашег српског народа. И зашто то кажем? Зато што наше српско биће и српски народ постоји само тамо где му је корен, постоји само тамо где му је клица, где му је извориште, постоји само тамо где је Христос и где је вера православна. А то је, Господ је тако устројио, Свети манастир Хиландар, Света Гора Атонска. Имао сам прилику да више дана заједно са оцем Војом слушам речи духовног, облагодаћеног оца Митрофана, блаженопочившег, да учествујем у молитвама и да гледам како се отац Војислав труди да обогати трпезу манастирску уловљеном рибом из мора које се налази у близини манастира. А онда и надаље, и док сам био у манастиру Ковиљ, бивало је прилика да нас посећује отац Војислав. И ево све до пре неколико дана, када смо осветили манастир Свете Богородице Тројеручице у насељу Трешња у подножју Авале, молили смо се Богу заједно око часне трпезе храма, али исто тако и на продуженој Литургији разменили истинске вере речи, љубави и наде.
Отац Војислав је заиста био као пророк у нашем народу, пророк Мојсије који буди и као – како то предивно изрече владика Јустин – архангел Гаврило који доноси благу вест тамо где не допире људска светлост. Био је тврди, чврсти и непоколебиви камен о који су се разбијале многе вештаствене и злом натопљене олује овога света, а на крају истински и прави, смирени човек. Јер све што је отац Војислав био пред Богом и за свакога од нас, био је искључиво само због тога што је носио истинско и право смирење, крајње смирење на које нас позива Господ, а пре свега због тога што је читавим својим бићем служио Христу и Њега поставио у центар свога живота, служио Цркви Христовој и Српској Православној нашој Цркви и њу поставио у центар свог живота. Зато је све остало могло да буде на свом месту, јер је оно што је најважније било у центру. А кад је центар стабилан, непоколебив, све онда је у животу оца Воје дошло, без обзира на искушења и крст и тешкоће и препреке на које је наилазио, у право време по промислу Божјем тамо где треба да буде.
Оно што је његова порука нашем народу, коју је непрестано изговарао свугде и на сваком месту, остаје његов аманет и део наших молитава, а то је реч коју је упућивао о јединству нашег народа, о томе да смо потребни једни другима, о томе да се миримо. Јер како можемо имати, говорио је, мир Христов ако нисмо мирни међу собом или бар ако се не трудимо да се измирујемо, ако се не трудимо да праштамо и да тражимо опроштај једни од других? Нема нас милијарду или две милијарде, али и толико да нас има, опет за нас важи реч Христова „да сви једно буду”. Колико синоћ искочило ми је на телефону слово оца Војислава управо на ту тему. И то је понављао непрестано. Зато данас, праштајући њему све што је учинио, било шта што је било кога повредило, молимо се изнад тога и пре свега за то да он нама опрости све што смо учинили на било који начин да је њега опечалило. А њега су болеле искључиво и само речи које су болеле Христа.
Нека му Господ подари Царство небеско, а ја сам сигуран да смо ми добили још једног молитвеника, још једно зрно на бескрајној бројаници молитвеника из нашега рода на чијем челу је Свети Сава, а одмах поред њега Свети кнез Лазар, да смо добили још једног молитвеника који ће се молити у тишини, љубављу и вером за свој народ, за то да буде Христов, за то да буде бољи, за то да свако од нас буде бољи, како би нам свима било боље, за то да не очекујемо да буде бољи онај поред мене, а ја да остајем исти, мислећи да ће тако бити боље свима. Нека му је просто Богом све, нека му Господ подари Царство небеско и живот вечни. И заиста: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Извор: Инфо-служба СПЦ