На страницама овог броја Животворног Источника учимо се богословљу, молитви, заједничарењу, подвигу, историји… Богословљу нас уче мисли Светог Фотија Великог о односу између Личности Пресвете Тројице. Патријарх Цариградске Патријаршије је у деветом вијеку знао да нарушавање Oткривења записаног у Јеванђељу по Јовану и израженог у Никејско-цариградском символу вјере не може донијети ништа добро.
Свети Василије Велики на начин достојан највећег међу Оцима тумачи старозавјетне и новозавјетне мотиве, учећи нас да јесмо лозе на Чокоту и да без Њега не можемо ништа чинити.
Молитви нас учи наш Митрополит Фотије, који нас подсјећа на – често у савременом свијету заборављену – праксу умносрдачне молитве. У нашем времену умносрдачна молитва је маргинализована, али док постоји Црква постојаће и умносрдачна молитва. Јер, историја нас учи да је умносрдачна молитва и у таквим монашким врелима попут Свете Горе знала да пресахне. Житије Преподобног Григорија Синаита из пера Светог Калиста Цариградског, његовог ученика, нам доноси невјероватне описе Свете Горе из прве половине четрнаестог вијека. У погледу праксе умносрдачне молитве користи се израз духовна пустош. Као што су неколицина светогорских подвижника предвођених Преподобним Григоријем Синаитом подстакли своју сабраћу ка удубљивању у праксу умносрдачне молитве, остаје нада да и истородан позив нашег Митрополита неће остати без плода.
На примјеру солидарности међу животињама, Игуманија Матрона нас подсјећа да човјеково спасење зависи од његовог односа према ближњем. У првом вијеку је Апостол Павле писао да нико од нас не живи самоме себи и нико од нас не умире самоме себи /Посланица Римљанима 14, 7/, а у двадестом вијеку је Христо Јанарас заједничарење поистовијетио са истиновањем. Пребивати у заједници значи пребивати у истини.
Наш ђакон Славиша Тубин нас упознаје са временом Епископа Некатарија Круља и његовим управљањем нашом Епископијом, а Недељко Радосављевић нам доноси податке о Митрополиту Григорију Галаносу, нашем Митрополиту из XVIII стољећа.
Пратећи ритам Цркве и њен ход ка Празнику Рођења Бога Који се обукао у тијело, доносимо писмо Преподобног Јустина Ћелијског свом ученику, тадашњем јеромонаху Иринеју (Буловићу), Митрополиту бачком, написано о Оваплоћењу Господа Исуса Христа 1969. године. Неколико мјесеци раније, отац Александар Шмеман, већ тада изузетно утицајан и вољен богослов, пише писмо Преподобном Јустину и моли га да дође у Њујорк и прими почасни докторат који му је додијелила Академија Светог Владимира у Њујорку, чији је Шмеман био декан. У том писму се налази реченица која се неријетко превиђа, а којом завршавамо, односно почињемо први број нашег часописа у Новог години благости Господње: Сви ми гледамо у Вама највећег живог Православног богослова, чија су нас дјела водила и одушевљавала у нашем сопственом раду.
Извор: Епархија зворничко-тузланска