Mанастир Девич – мерна јединица за постојаност у вери
Ако би се установила мерна јединица за постојаност у вери, највиши степен би сигурно припао манастиру Девич, који се налази, у не тако пријатељском окружењу, у Дреници, заправо у Лауши. Дреницу косовски Албанци сматрају жилом свог национа, одатле су тзв. ослободиоци донели слободу. Србица, Лауша, Доња и Горња Клина… сва она места где српска нога није олако крочила у периоду од 1998. до почетка двехиљадитих, баш ту, под венцем планине Девич, остао је и опстао истоимени манастир Девич, као бастион вере, истрајности и мира.
Позив за посету манастиру је дошао изненада, две недеље пред славу манастира, 15. децембра када се прославља ктиторска слава Светог Јоаникија Девичког, сасвим једним неочекиваним поводом, а можда и по Божјем промислу да би настао овај текст, у другачијем тону него претходни, једнако званичан и истраживачки, али и ходочаснички, с циљем да се прикаже реално стање и све оно што манастир чини потпуно другачијим од свих светиња који су били део мог истраживачког опуса. Нећу мењати праксу писања о историјату, архитектури, али ће на значају и новијој историји манастира бити посебан акценат.
Историја манастира и живот Светог Јоаникија Девичког
Историја манастира датира сигурно и пре 1434. године, када је по доступним подацима саграђен манастир Девич од стране деспота Ђурђа Бранковића, којем је оздравила ћерка Марија уз помоћ усрдних молитви Светог Јоаникија (Јанићија) Девичког. Сам назив манастира Девич се и везује за оздрављење кћерке Ђурђа Бранковића, као оздрављење девице – девојке.
Време рођења и живота Светог Јоаникија (некада и Јанићије), као и изградња манастира и сви догађаји везани за долазак Деспота Ђурђа Бранковића и довођење његове кћери нису тачно утврђени, али се пажљивим истраживањима дошло до одређених закључака. Наиме, недалеко од Девича, у селу Трстеник налазе се рушевине града Борча где се налазио дворац Бранковића. По штампаном рускословенском Прологу манастира Црне Реке у запису налазимо да се Свети Јоаникије Девички упокојио у време деспота Ђурђа Бранковића ,,године 6939. (1431), децембра месеца 2. дан, при Мурату II Агаренском”. Стога се та година узима за највероватније време његовог упокојења, а будући да је доживео позне године живота, наводи се да је рођен у другој половини 14. века, те да је по тој аналогији живео за време цара Лазара, деспота Стефана Лазаревића, а упокојио се у доба деспота Ђурђа Бранковића. Место рођења овог светитеља није познато, помиње се Диоклитија Фостанска или Дукља – област око Скадарског језера (које се тада називало Диоклитско језеро, а чак и Јадранско море било је Диоклитско море), међутим Фостанска или Фостинска указује на име средњовековне жупе Хвосно код Пећи. И у Житију Петра Коришког од Теодосија налазимо тај предео под именом Диоклитија Хвостанскија. Дакле, Свети Јоаникије Девички се после службе у Црној Реци заправо вратио у свој родни крај. То указује да се у родном крају, с обзиром на велики број цркви и манастира, рано упознао са вером, с монасима и њиховим животом, па се у њему врло рано разгорела жеља за монаштвом. Одвраћали су га и највероватније из тог разлога одлучио је да напусти свој крај и оде у пустињу Црне Реке, да се подвизава. Провео је неколико година у подвизавању док се није прочуло за њега, па је почео свет да долази њему. Плашећи се да му се не пробуди гордост одлучио је да се врати у Девичку пустињу и да тамо настави своје подвизивање. Прво је живео у шупљој букви, у потоку испод данашњег манастира, а онда је касније саградио келију. Био је искушаван и разбојницима, али је тиме утврдио још јаче своју веру. Временом су му прилазили млади људи у жељи да се замонаше, а зидању манастира Девича најбоље сведочи песма под насловом ,,Зидање Девича”. Кћерка деспота Ђурђа Бранковића боловала је годинама од ,,лудости“, како се наводи у песми:
Боловала седам годин’ дана,
нит’ умире нит’ јој лакше бива,
нити спава, нити шта говори,
него трепти као лист на гори.
Из песме (узмимо у обзир да је народна, и да није све аутентично и поткрепљено истинитим догађајима), али Свети Јоаникије Девички је већ био познат по својим исцелитељским моћима, његова молитва је многе исцелила и вратила на хришћански пут. У народној песми се за узрок болести наводи издаја Вука Бранковића, на Косову, па савет покајања и исповести је још један корак ка Божијем милосрђу који се над деспотовом ћерком Маријом десио. Она је оздравила, благодарећи Богу потпуно се повратила. Из захвалности за Божију милост и молитву Светог Јоаникија, деспот Ђурађ Бранковић је подигао манастир, а помагао је и после манастир многим прилозима и поклонима. Чак и његов брат Гргур Бранковић, који се замонашио, даровао је старцу Јоаникију звоно. (Занимљивост на коју сам наишла при истраживању јесте да негде пише да је Гргур брат даровао звоно, негде син Гргур, пошто су и Ђурђев брат и Ђурђев син носили исто име. Свакако сам дала предност подацима из књиге коју је написао Патријарх српски Павле). Звоно је у неко доба пренесено у манастир Дечани, и данас се тамо налази. Међутим, по новијим истраживањима, врло је могуће да је звоно отпочетка намењено неком старцу Јоаникију из Дечана, па се поменуте претпоставке узимају са резервом. Оно што је занимљиво јесте, да се и данас поставља питање око писаних трагова да је деспот Ђурађ Бранковић подигао манастир, јер димензије цркве су биле мале, а тек у каснијој историји деспот се наводи као неко ко је непосредно учествовао у изградњи. Али у кратком житију Јоаникија Девичког пише да су он и Ђурађ Бранковић заједно подигли цркву Ваведења Богородичиног. У сваком случају, монаштво и сам Свети Јоаникије Девички су понели тај духовни подвиг у изградњи, уз помоћ, сасвим је сигурно, Ђурђа Бранковића, а вероватно и других приложника и дародаваца. Према народној песми деспот је хтео старцу да дарује хиљаду дуката, али он то није прихватио, те је деспот довео мајсторе који су саградили цркву. После смрти Светог Јоаникија до данас манастир је више пута потпуно напуштан, како су окупатори презали на светиње, Девич је због специфичног положаја био изложен до дана данашњег пустошењу и разарању. Од 15. до 19. века нема много података о манастиру, јер је део девичких рукописа из Народне библиотеке у Београду изгорео приликом бомбардовања у Другом светском рату. Замислите опстајање српске културе и духовности у толиком страдалаштву. Паљене црквене књиге и иконе, прекречене иконе, похаране гробнице, опљачкане ризнице, порушене, разграђене или спаљене зидине манастира, сваки траг брисан, а опет што се више скидао слој трагова, они као да су се све више укопавали до темеља. Време ратова у 20. веку је показало да су људи цивилизацијски и духовно деградирали. Дуга историја манастира носи са собом сведочанства ратова и уништења, четири пута је манастир био потпуно разорен и уништен. Током 19. века у време Првог и Другог српског устанка побијени су монаси, манастир је опљачкан, на цркви су врата била разваљена, док су овце и козе скрнавиле унутрашњост. Баш у то време је дошао Милош Херцеговац, за кога се сумња да је управо био јеромонах Генадије, и он се у народу сматрао обновитељом манастира. После тог периода, више година је живела побожна монахиња Ефимија позната под именом Блажена Стојна. Од половине 19. века историја манастира је познатија захваљујући списима путника па тако сазнајемо да је руски писац Александар Гиљфердинг био у манастиру 1858. године и писао је о сусрету са игуманом Пајсијем, који га је хладно дочекао, међутим после три недеље до њега је стигла вест да су игумана стрељали Албанци из оближњег села. И како на крају наводи: ,,Убице су остале некажњене” (Патријарх Српски Павле, Врњци, 2009).
У периоду од 1889. у Девичу је почела да ради основна школа и постојала је све до почетка Првог светског рата 1914, а тада долазе нова страдања. Аустријанци су опљачкали манастир, неке манастирске зграде порушили, а драгоцености од духовног значаја су закопали наши војници, па је аустријски официр тражећи их разбио плочу на гробу Светог Јоаникија и истог дана тешко се разболео и умро. Ни у Другом светском рату страдања нису заобишла манастир. Арнаути су до темеља срушили манастир (1941), убили су игумана Дамаскина Бошковића, док су монаси једва спасли живу главу. Налазимо податак у једном од извештаја у поменутој књизи да је један Арнаутин 1941. хтео да крампом разбије гроб Светог Јоаникија Девичког, али је од свеца био паралисан, па му је отац Дамаскин читао молитве све док светац није услишио и паралисаност је нестала. Срушена је капелица изнад извора Светог Јоаникија, а данас на том месту постоји нова, коју можете видети у прилогу на фотографијама. О њој ће још бити речи. До 1947. манастир је био у рушевинама, док није дошла монахиња Параскева Симеуновић, родом из Драгачева, заједно са једном искушеницом (Стоја Ћурчин) и јеромонахом Макаријем Поповићем, који касније постаје и настојатељ манастира Дечани. После Макарија у Девич долази Димитрије Бодов, Рус све до 1967. када се упокојио. Обнова је почела те 1947. уз верни народ и марљиво свештенство, али године мрачног доба комунизма донеле су нова искушења. Сестринство је посебно шездесетих година прошлог века било на удару Арнаута, који су на сваки начин желели да их отерају.
У извештају из Манастира Девича епископа Атанасија и игумана Михаила Сопоћанског (недеља 21. марта 2004. године) открива се једна истина коју сви косметски становници знају, без обзира на националност, од Арнаута манастир је страдао и под Турцима, Немцима, балистима, комунистима, Евроамериканцима. Кад год је било прилике околни Арнаути, чинили су све да отерају монаштво, похарају и манастир и манастирска имања. Своју стоку да натерају на кукурузишта, да секу манастирску шуму, чак и да туку и пребијају монахе, какав је био случај са игуманијом Параскевом, коју је један Арнаутин шездесетих година прошлог века истукао толико да јој је оштетио плућа, две недеље због повреда није могла да устане са постеље. Претње смрћу су биле свакодневне уз речи: ,,Шта нам можете и шта хоћете? Ваше је прошло, селите се одавде!” (Патријарх српски Павле, 2009).
Мати Параскева је од 1947. до 1993. сва поменута искушења храбро са сестринством подносила, а потом је настојатељица манастира од тада, па све до данас мати Анастасија, која је сведок новије историје страдања манастира.
У јуну 1999. године манастир је пљачкан и скрнављен, а сама топографија положаја манастира учинила је да монахиње буду потпуно одсечене од света, окружене Албанцима и константно су биле под притисцима. Последње страдање започело је 17. марта и трајало је све до 21. марта. Упркос француским снагама које су покушале да одбране манастир, он је спаљен и срушен, али су преживеле мошти Светог Јоаникија Чудотворца. Спаљени су сви манастирски конаци и помоћне зграде, а онда и Црква Ваведења Богородице и Параклис Светог Јоаникија. Изгорео је иконостас, владичански трон, певница, целивајућа икона. Све је испреметано, прокопано (у потрази за златом). Сви гробови су уништени, споменици поломљени. По зидовима цркве били су увредљиви натписи, па се стекао утисак да међународне снаге нису изразиле неки труд да сачувају манастир. Данас у обновљеном манастиру игуманија Анастасија борави са још две сестре. Брину о читавом имању и даље у таквом окружењу, које спречава било какве подухвате у олакшавању посла.
Архитектура
Врло је тешко писати о архитектури манастира Девич, када је толико пута био уништаван до темеља. Али по доступним подацима, које сам скупљала из више извора, првобитна девичка црква имала је димензије 6m ширине и 3,5m дужине. Прва црква манастира била је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, касније су додате још три цркве: једна посвећена Светом Јоаникију, потом Светом Ђорђу и још једна мања црквица. Стога то је неколико цркава, свака имајући свој архитектонски печат. Што се тиче цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице налазимо конкретне податке:
„Црква је једнобродна, засведена подужним полуобличастим сводом, са споља тространом олтарском апсидом. У неком тренутку проширена је са севера, одакле је и приступ посебном, невеликом параклису са Јоаникијевим гробом, који се ослања на источни зид цркве. После обнове предузете 1578. заслугом игумана Пахомија и јеромонаха Лонгина, како показује фреско-натпис, црква и параклис су живописани. Фрагменти зидних слика сачувани су у апсиди цркве као и над Јоаникијевим гробом, где представа његовог Успења најречитије сведочи о инвентивности зографа. Угледу манастира доприносила је у XVI и XVII веку плодна преписивачка школа. Чини се да дограђивање цркве са западне стране и осликавање уљаним зидним сликама потичу из обнове изведене 1863.“
Сада је тај комплекс грандиозан, недостају конаци за ходочаснике, привремено решење су контејнери са креветима, који се налази на стотинак метара од манастира. На врху тог комплекса је трпезарија и кухиња, лево од капије црквена продавница, потом радионица, конак за црквенодостојнике. Испред цркве је бунар, а са леве стране је звоник, тик уз ограду. У продужетку, ако кренемо са спољне стране ограде су баште, онда гробље и на самом крају контејнери са креветима за ходочаснике. Испод манастира, код потока је предивна мала богомоља, на којој пише:
Помоћу Божјом и благословом Патр. Павла подиже се ова капела трудом игуман. Параскеве са сестрама. Извео арх. Аца Савић 1968 год. Милош Аничић, Мајстор из Чачка.
Ступила сам у малу капелу, пре тога силазећи низ стазу, и нашла се готово у неком другом свету. Испод капеле је извор и кроз отвор може се захватити вода. На месту где је олтарски део је велики дрвени крст. Мир и хладноћа, а у срцу топлина. Такав осећај. Капела је грађена у рашком стилу, као што је случај са сеоским црквама на Космету, мањи уписан крст, једна врата, мали прозори. Није осликана, није уређена, има посебну сврху, рекла бих, сећање на подвизивање Светог Јоаникија Девичког, који се можда баш ту подвизивао.
Фрескопис и унутрашњост
Стајавши испред врата цркве фотографисала сам натпис изнад врата: „Помоћу Божјом и благословом Епископа рашко-призренског Владимира, заузимањем старешине манастира, монахиња Параскева и сестринство обнови се Девич. Лето Господњег 1953. Радове изводио неимар Милорад Цветковић са дружином„.
При уласку у цркву преплави вас осећај издвојености, чак и мале нелагоде, страхопоштовања. На аналоју за целивање била је икона Успења Пресвете Богородице, аналој је испод попречног носећег стуба, али оно што одмах упада у очи јесте икона Богородица Державнаја, у јарко црвеној одори, са маленим Христом, која чини контраст снежно белим зидовима и тамној боји дрвета од којег је начињен олтарски иконостас и аналој, као и остали детаљи, певница и владичански трон. Два златна полијелеја доприносе посебном колориту, али део или параклис, капела где су мошти Светог Јоаникија Девичког потпуно је издвојен вратима, и оно што импресионира у овом делу јесте очуван фрескопис, са дивним, византијским бојама, пастелних нијанси, смирујућег тона. Око гробног места,такође, има очуваних фрагмената фресака, по доступним подацима и забележеним фотографијама могу се описати и представити, како бисте при посети обратили пажњу и имали одређено предзнање.
Конзерваторским радовима 1966. испод уљаних слика откривено је старије фрескосликарство, које највероватније потиче из првих година оснивања манастира. Неки извори наводе да је девичка црква осликана 1578. године. Приказ Светог Јоаникија у одежди великосхимника има јасно очуван натпис о ктиторству манастира ,,први ктитор места серо”.
Фреске с приказима Светог Акакија, као и библијске представе ,,Свадба у Кани Галилејској”, потом ,,Благовести”, ,, Исцељење раслабљеног”, ,,Поклоњење Агнецу”…
Управо ова представа ,,Свадба у Кани Галилејској” представља важан тренутак у Христовом животу. Христос је седео као човек међу људима, на свадби. И тада је учинио своје прво чудо, по молби своје мајке Пресвете Богородице. Претворио је воду у вино. Овај догађај тумачи се и као благосиљање брака, који ће постати и једна од светих тајни.
Свети Акакије је симбол послушања и у ,,Лествици” Светог Јована Лествичника налазимо кратко житије Светог мученика Акакија, који био тучен и корен од гневљивог старца, али је усрдно све подносио. И када се упокојио, старац се пожалио другом светом старцу да му је умро ученик, а старац му је одговори да не верује. Отишли су до његовог гроба, а свети старац упита ,,брате Акакије, јеси ли умро”, а послушни Акакије и после смрти одговори: ,,нисам умро, оче, немогуће је умрети послушноме”. То је навело на покајање гневљивог старца па да је остатак живота провео у келији поред Акакијевог гроба, у покајању.
На стубу између двоја врата у параклису, јасно се види фреска Преподобне мати Ангелине, којој је уништено лице, покрај ње је фреска Светог Јована Рилског, док је остатак фресака прилично уништен.
На једном порталу налазим додатне информације: „У цркви су преостала још два слоја живописа из 1578 (у конхи апсиде и на источном зиду — Богородица, Служба архијереја, Благовести и Вазнесење) и из XIX в. (у параклису циклус зидних слика са стојећим фигурама светих Бранковића)“.
Чуда
Свети Јоаникије Девички још за време подвизивања у Коришкој пустињи прочуо се као чудотворац, а после излечења Марије Бранковић, многи су у невољи долазили по исцељење. И после упокојења, потом и посвећења, вековима верни народ долазио је за помоћ светитељу, па и људи других националности, често и Албанци. И то најчешће због душевних болести, пошто је од те исте болести исцељена Марија Бранковић (мада по неким изворима помиње се и губа). Теже болеснике су чак везивали и за тзв. ,,луду липу”, коју је по предању засадио Свети Јоаникије. Овај и мноштво података о исцељењима налазимо у докторској дисертацији др Бобана Д. Стојковића МАНАСТИР ДЕВИЧ ОД 1912. ДО 2012. ГОДИНЕ.
Што се тиче иконостаса, стари је потпуно уништен, а нови је део олтарског простора, осим неколико икона, нпр. икона Светог Јоаникија и поменуте Богородице Державнаја.
Значај и запажања
Значај манастира је несагледив у духовном, културном, идентитетском, националном смислу. Лични осећај значаја је доиста индивидуалан, за мене је изгледао овако.
Прилаз манастиру могућ је са две стране, ми смо по договору ушли на ону која води у средиште комплекса, где су цркве. Поглед на околне зграде изазвао је осећај дивљења, пре свега, због труда сестринства да брине о свему, и уз то још и имање, као и пчеле, заиста је велики подвиг. Али огромно имање које иначе поседује манастир је узурпирано, узурпатори напасају стоку, чак служи и као фудбалско игралиште. Правде нема, како у једном интервјуу истиче мати Анастасија, уз наду да ће једном манастир моћи да обрађује сву своју земљу на добробит свих.
Пре самог улаза у комплекс дочекао нас је полицајац националности оних који су више пута уништавали манастир, делује готово парадоксално, гротексно. Проверио је документа, пошто смо били најављени, прошли смо брзо проверу. Онај осећај грандиозности самог комплекса заменио је осећај бриге за сестре које не могу све саме да одржавају. Стога напомињем, да је помоћ увек добродошла. Пошто смо дошли по послушању, део где је био конак за ходочаснике је посебно значајан. Ако желите да донесете поклон у материјалном смислу, препоручујем да то буде постељина, ћебад или јоргани, то је заиста преко потребно. Буде толико ходочасника да све то не може да се надомести, али и време чини своје, па су похабани. Наравно, помоћ у новчаним средствима је сваком манастиру на Космету неопходан, сваки верник прилаже у складу са својим могућностима, али посета манастиру је оно што је најважније. Ваше присуство, ваш доживљај, ваш пут до манастира је оно што ће дати праву слику положаја Срба и српских светиња на Косову и Метохији. Сваким километром кроз сва поменута места разумећете зашто су многи Срби морали да напусте своја огњишта, разумећете зашто је страх присутан увек, зашто грч у стомаку ни данас не попушта. Највећи прилог је ваше присуство. Обилазите своје светиње, не наше, моје, већ своје. Ту је неугасиви фењер вере. Запамтите, највећи прилог је ваше присуство.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
