Свети синод Цариградске патријаршије једногласно је одобрио планове за рестаурацију историјског грчког православног сиротишта Принкипо и развој екотуристичких активности, након деценија неуспелих покушаја да се обезбедe финансије за рестаурацију оронуле грађевине.
Одлука је објављена 3. јуна након што је Синод испитао могућности развоја дрвене зграде површине 20.000 квадратних метара на острву Бујукада (Принкипо) на обали Цариграда. Грађевина, која припада Патријаршији, највећа је дрвена зграда у Европи и друга по величини на свету.
Подигнута 1898. године од стране француско-отоманског архитекте Александра Валорија као луксузни хотел, зграда никада није добила дозволу за рад од султана Абдула Хамида II. Године 1903, купила ју је Елени Зарифи, супруга истакнутог грчког банкара, која ју је поклонила Цариградској патријаршији за употребу као сиротиште.
Зграда је служила као сиротиште од 1903. до 1964. године, пружајући услуге хиљадама деце, посебно током 1920-их и 1930-их, све док је турске власти нису запечатиле 1964. године. После дугих правних борби, судска пресуда од октобра 2010. године вратила је законско власништво Патријаршији.
Дрвени комплекс зграда је претрпео велику штету након што је деценијама био препуштен да пропада. Процене рестаурације сугеришу да би за претварање архитектонски јединствене структуре било потребно најмање 60 милиона евра.
Према изворима листа „Екатимерини“, разматрају се дугорочни аранжмани закупа са инвеститорима из Турске, Грчке и мултинационалним хотелским ланцима како би се зграда сиротишта претворила у луксузни хотел. Патријаршија је изјавила да ће екотуристичке активности бити „у потпуности усклађене са окружењем и архитектонским изгледом Принчевских острва“.
Претходни планови за обновљену зграду предвиђало су центар за теолошке студије и међуверски дијалог или центар за заштиту животне средине.
Одлука Синода донета је „уз поштовање историјског наслеђа Грчког сиротишта, које је историјски служило потребама ромејске заједнице, и са циљем одрживог развоја комплекса острва Мармара“.
Са енглеског превео протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Оrthochristian.com