*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 20. јануара 2026. године.
Можемо сумњати у било шта и питати се да ли ће сутра бити тмурно или ведро, да ли ћемо бити здрави или ћемо се разболети, да ли ћемо бити богати или убоги, али у једно нема никакве сумње – сви ми ћемо пре или касније стати пред Бога. Умирање је „пут све земље“. Ова истина нам је јасна, али и поред тога, у моментима када од нас одлазе они које волимо и чија близина за нас представља истинско богатство, као слаби људи бивамо испуњени тугом.
Навршило се три године од како је протођакон Владимир Јарамаз, мој вечни брат и пријатељ у љубави Христовој, прешао из овог пролазног живота у живот вечни. Похитао је у сусрет своме Господу коме је целога живота верно служио. Верујем да су га у Царству небеском дочекале речи: „Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога“ (Мт. 25, 23).
Недостаје ми. Иако знам и срцем својим осетим да он сада стоји на небеској Литургији крај престола Божјег и држи уздигнути орар, величајући име Божје речима: „Свет, Свет, Свет, Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје Господе“, ипак по људској слабости признајем да ми недостају наши сусрети лицем к лицу.
„Бог није Бог мртвих, већ живих“ (Мт. 22, 32). Душа чини човекову суштину. Памет, доброта, карактер, љубав – све су то особине душе нашег ближњег, оно што чини његов лик. Тело је човекова одећа, оно стари, болује, мења се, дешавају му се неповратни процеси. Ако смо ближњег волели за живота, и после смрти настављамо да га волимо. „Љубав никад не престаје,“ – каже апостол Павле (1Кор. 13, 8). Када губимо блиске људе увек имамо осећај растанка, али не и осећај краја.
Због немоћи језика и неспособности да искажем тајну коју је у себи носио протођакон Владо Јарамаз, истичем само један угао сагледавања његовог живота, којем сам био лично сведок. Сваки хришћанин је, уз помоћ Божју, креатор свог земаљског живота – у смислу да га усмерава ка врлини. Све људске врлине чине човека сличним Богу, будући да врлине, заправо, представљају Божја својства. Сâм Господ је рекао: „Царство Небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају“ (Мт. 11, 12). У таквом животном подвигу код свакога човека формира се његов морални карактер, а морални карактер блаженопочившег протођакона Владимира био је врлинословни.
Отац Владо је на земљи био сведок љубави Божје, речју и делом је актулизовао заповест Господњу о љубави према Богу и љубави према људима, знајући да пут до Бога увек води преко другога човека. У свакоме човеку видео је лик Божји, свакоме човеку се радовао и у сусрету са сваким човеком пројављивао је истинску срећу. Био је човек сусрета. Протођакон Владо је својим животом и служењем Цркви посведочио да Божја љубав захтева одговор са наше стране. Из животног мозаика протођакона Владимира Јарамаза исијава истина да смо дужни да на љубав Божју одговоримо љубављу према свакоме човеку. Свети апостол Павле каже за себе, да је готов да умре за име Господа Исуса. (Дап. 21, 13) „Ко ће нас раставити од љубави Божје – вели он. Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност или мач?“ (Рим. 8, 3-5) „Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост ни будућност, ни висина, ни дубина, нити каква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје која је у Христу Исусу Господу нашем“, (Рим. 8, 38 – 39) одговара он.
Један од дивних беседника наших дана громогласно поручује да љубав не дâ да се умре. Љубав као свеза савршенства била је темељ нашег пријатељства са протођаконом Владимиром, а та свештена нит данас је још снажнија. Ходајући овом земљом, он је преточио живот свој у љубав Божју, а ту љубав и данас сведочи. Протођакон дома Спасовог у Подгорици добро је знао да се до Бога не долази књигама и знањем, већ искључиво љубављу. „Који не љуби, не познаде Бога, јер Бог је љубав“, (1. Јн. 4, 8) вели свети апостол Јован Богослов.
Христос се родио, крстио у реци Јордану, живео, умро, васкрсао и вазнео се на небо, али је и даље истински присутан на земљи у Телу своме-Цркви која је због тога „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15). Једна од дивних особености нашег блаженопочившег пријатеља и брата била је загледаност у Христа. Та загледаност у Христа проистицала је из његове љубави према богослужењу и храмовном благољепију. Стојећи пред свештеним жртвеником он је стајао са таквом ревношћу као да стоји пред Самим Господом. И данас ми се дешава да у свом уму „чујем“ његов торжествени глас којим је славио Господа. Његова загледаност у Христа која је у свим сегментима његовог битисања била присутна, а особито када саслужује на светом богослужењу, имала је катихетски значај, то могу посведочити на основу личног искуства и доживљаја. Својим примером отац Владимир нас је подстицао да искорачимо из свакодневног ужурбаног ритма и да своју пажњу усмеримо на суштину, а то је Господ у чијем закрљају је сакривена тајна нашега спасења. Богослужење је за њега било жила куцавица. Следујући етос загледаности у Христа, он је после храмовног богослужења настављао да „богослужи“ као човек врлине и љубави. У својој архиви чувам на десетине светлописа са богослужбених сабрања на којима је саслуживао протођакон Владимир, а на половини поменутих светлописа можемо видети протођакона који свој поглед уздиже на Господу.
Приносећи данас ову молитвену воштаницу поводом треће годишњице упокојења протођакона Владимира Јарамаза, узносим молитвени вапај Господу Васкрситељу нашем, да душу Свог верног служитеља смести у рајским насељима, а да нама подари духовне снаге, ревности и јасан духовни вид, да бивајући загледани у Христа, ходимо путем који води у Живот вечни.
Катихета Бранислав Илић