Нововековни кивот Светог краља Стефана Дечанског у Дечанима, један је од укупно четири кивота у којима су почивале краљеве мошти. Oд 1849. године, када су у њега положене, све до пред Други светски рат, овај кивот је представљао централно место сакралности у Дечанском храму (Кивот је неоправдано остао без детаљног описа и анализе. Нешто детаљнији опис, али не потпун, публикован је у: Шакота 1984: 297 (са старијом литературом), а потом и у: Женарју Рајовић 2016: 212–213). На молбу дечанског игумана Теофила, братство је 1836. године добило 10 000 гроша од кнеза Милоша Обреновића за израду новог кивота за мошти Светог краља, али је он завршен и позлаћен 1849. године, прилогом кнеза Александра Карађорђевића (Џелебџић 1969: 226–228; Шакота 1984: 69, 288–289). Претпоставља се да га је израдио дуборезац Димитар Станишев из Крушева, којем се приписује и други дечански кивот, наводно намењен краљевој сестри Јелени; затим део централног иконостаса у Дечанима, те трон за икону чудотворне Богородице у Пећкој патријаршији (Вукановић 1971: 222; Ќорнаков 1988: 22–23). У ктиторском запису на унутрашњој страни поклопца помиње се зограф Анастас, за којег се верује да је израдио сликане делове кивота.
Ради се највероватније о Анастасу Константиновићу, родоначелнику породице Константиновић Анастасијевић којој су припадали и његови синови Константин и Димитрије (О овоме видети код: Шакота 1984: 288–289; Вујовић 1986: 351; Ќорнаков 1986: 155). Првим његовим познатим радом сматрају се бочне двери и иконе виших зона у цркви Свете Тројице у Рипњу, из 1830. године. Сликао је иконе за цркву брвнару у Смедеревској Паланци, као и у неким црквама у околини Београда и Крагујевца (Вујовић 1986: 263; Милошевић 2006: 57).
Кивот је израђен од дрвета у облику саркофага, са горњом страницом у виду поклопца (Димензије кивота износе 198 x 72,5 x 60,5 cm. Висина кивота, са ногарима износи 95 cm). Стоји на четири дрвене ноге, које се ослањају на греде које су на предњој страни украшене фигуром лава са главом овна међу шапама. С обзиром да је било планирано да стоји уз иконостас, дуборезом су обрађене све странице кивота осим задње, која није била доступна погледу верника. Декоративности кивота доприносе позлаћени дуборез и сликани медаљони, као и комбинација зелене, црвене и љубичасте боје дрвета испод дубореза.
У дуборезну флоралну врежу на поклопцу су уклопљена сликана поља, на којима су приказанe стојеће фигуре Светог Стефана Дечанског и краља Милутина, као и сцене Ослепљење Светог Стефана Дечанског и Успење Светог Стефана Дечанског. Простор око и између сликаних поља на поклопцу кивота испуњен је са тридесет и једним дуборезним кружним медаљоном. У овим медаљонима, који су постављени у флоралне вреже, насликане су минијатурне допојасне представе српских светитеља на златној подлози. Представљене личности чине ванредан пример пантеона светих Немањића, Бранковића и Штиљановића. Међу сликаним ликовима, гледајући од горњег левог угла у смеру казаљке на сату, насликани су: Свети Стефан Штиљановић, Свети Наум, Свети Јован Владимир, Свети Јефрем, Свети Методије, Свети Сава, Свети Климент, Свети Никодим Мироточиви, Свети Теофил, Свети Никодим, Свети Арсеније, Свети Теоктист, Свети Давид, Свети Стефан Првовенчани, Свети Стефан Немања, Свети Јован Деспот, Свети цар Урош, Свети Сава Други, Свети Сава Први, Свети Стефан Штиљановић, Свети деспот Стефан Свети кнез Лазар, Свети Атанасије Велики, Свети Кирил, Свети Максим, Свети Арсеније, Света мати Ангелина, Света Анастасија и Света царица Јелена.
Свети Стефан Штиљановић је насликан чак два пута. Један портрет смештен је у први медаљон у горњем десном углу. С обзиром да је у горњем реду на известан начин издвојена галерија архијерејских портрета, Штиљановић је овде насликан у архијерејској одежди, иако без икаквог историјског утемељења. Његово име Свети Стефан Шкриљановић је дописано уз лик са дугом седом брадом, црвено-златном митром, у златно зеленом сакосу и са златним ораром. Десном руком благосиља док у левој има затворено Јеванђеље. Други пут је приказан у владарској одежди, између Светог Деспота Стефана и Стефана Првовенчаног, сигниран као Свети кнез Стефан Шилановић. Ту као старац тамне седе браде и наглашеног носа има златно-зелену круну, црвену хаљину, зелени огртач и златне наруквице, лорос и оковратник. Десна рука му је подигнута, а у левој има скиптар.
Стефан Штиљановић, у служби „свети и праведни кнез Стефан, у хагиографским текстовима и на ликовним представама се помиње и као властелин, деспот, кнез, па чак и краљ или цар, иако је слабо позната историјска личност, свакако није припадао црквеним круговима (О Светом Стефану Штиљановићу и његовим представама: Павловић 1965: 155; Милошевић 1970: 227 228; Зарић 1985: 69–83). Прихваћено је мишљење да је био потомак угледне властеле Штиљановића, те да је могао бити последњи кнез у Паштровићима крајем XV века, где се касније снажно развијао његов култ који је био развијен и у Карловачкој митрополији (Према народном предању, био је господар Моровића, а у историјским изворима присталица Фердинанда Хабзбуршког, који му је за заслуге у борбама против Турака даривао поседе у вировитичкој жупанији и Славонији. Умро је око 1540. године, а након „световидног знака“ над његовим гробом, мошти су му пренете у манастир Шишатовац који је постао центар култа Светог Стефана Штиљановића. Поштован је као помоћник сиротих, милосрдни заступник и борац против иноверних – Зарић 1985: 71–72). Његова прва познатап редстава, на којој је у оновременом племићком оделу и са крстом у руци, потиче из 1620. године. Налази се у првој зони зидног сликарства у наосу цркве Светог Николе у манастиру Градишту код Петровца на мору (Зарић 1985: 72). Како његово лице овде није сачувано, од наредног портрета из 1654. године у припрати манастира Хопова, устаљује се приказ светитеља са смеђом косом и брадом. Овде је уврштен међу српске националне светитеље и креирана је иконографија према којој ће се касније сликати у владарском дивитисиону, са манијаком и круном (Зарић 1985: 74). Каснији иконографски образац развио је Христифор Жефаровић. Сликао га је у племићком оделу, са круном и скиптром, у припрати манастира Бођана 1737. године (Зарић 1985: 76). Репрезентативан барокни владарски портрет Штиљановић је добио као последњи у низу српских светитеља у Жефаровићевој Стематографији, где се први пут јавља и грешка у навођењу презимена Шкриљановић, која је потом усвојена и на дечанском кивоту (Стематографија је књига настала по жељи патријарха Арсенија IV, коју је илустровао Христифор Жефаровић, а штампао Томас Месмер у Бечу 1741. године. У њој се налазе важни бакрорезни портрети српских владара. Првих осам ликова Жефаровић је израдио по узору на оне које је сликао у цркви манастира Бођана, док је другу групу од осам ликова преузео из бакрореза „Свети Сава са светитељима дома Немањина“ који је из исте радионице изашао претходно те године. Видети фототипско издање у: Давидов 2011). На бакрорезу из 1753. године сигнира га као „деспота сирмијског“ (Давидов 2011:112). Барокни лик Светог Стефана Штиљановића јавља се и у два чувена издања Србљака, у римничком из 1761, и у венецијанском из 1765. године, где се у лози српских светитеља појављује као кнез (Правила молебнаја свјатих сербских просветитељеј познатија као Србљак је богослужбена књига са службама националним светитељима. У Римнику је 1761. године штампан Србљак арадског епископа Синесија Живановића, у којем су текстови праћени бакрорезним портретима које су израдили највероватније Стефан Тенецки и Јосиф Антон Лидл. У Венецији је 1765. године издато издање Димитрија Теодосија украшено једним бакрорезом на којем је приказано петнаест српских светитеља чији је аутор Захарија Орфелин – Давидов 1978: 390–393; Тимотијевић 1998: 394–395, 418–421). Прва позната представа у XIX веку насликана је управо у Дечанима, 1813. године, од стране Лазовића из Бијелог Поља, на иконостасу параклиса Светог Димитрија. Ове је, у владарској одежди са круном и скипторм, Свети Стефан Штиљановић сигниран као краљ (Станић 1992: 249).
Свети Наум је приказан као монах у црвеној хаљини са зеленим огртачем, у трочетвртинском профилу, окренут у десну страну. Има краћу смеђу косу и нешто дужа смеђу браду. Десна рука му је на грудима, а леви длан молитвено испружен. Као један од петочисленика, ученик Светог Кирила и Светог Методија, основао је на јужној обали језера манастир који је представљао изузетно важно духовно средиште и имао велики углед као место исцељења ( Изузетна исцелитељска својства имају и његове мошти. Грозданов 1983: 232). Две године након приказивања његовог лика у Стематографији, Жефаровић је израдио и бакрорез са представом Светог Наума и истоименог манастира, те сценама из његовог житија (Давидов 1978: 261–262).
До њега је насликан Свети Јован Владимир, у трочетвртинском профилу, окренут у леву страну, приказан са дугом смеђом косом. Као владар на себи има златну митру, зелену хаљину, златни лорос, црвени огртач и златни оковратник. У десној руци држи мученички крст и скиптар, а у левој своју декапитирану главу. Свети Јован Владимир био је кнез Дукље у XI веку, а потом први канонизовани српски владар. Његов култ је дуго био локалног карактера, унутар манастира Светог Јована код Елбасана, али захваљујући верској обнови у Охридској архиепископији, крајем XVII века шири се на Свету Гору и у Карловачку митрополију (Грозданов 1983: 200). Иконографски тип кефалофора у приказивању Светог Јована Владимира прати се од графике у такозваној венецијанској Аколутији из 1690. године, коју је издао Јован Пап из Неокастре код Елбасана (Грозданов 1983: 210; Ђекић–Живанов 2016: 276–277). Сликар дечанских медаљона свакако је имао пред собом Жефаровићеву Стематографију, где је примењен исти иконографски образац (Осим у Стематографији, Жефаровић га је приказао и на бакрорезу из 1742. године, са сценама из живота (Давидов 1978: 259–260). О другим познатим представама Светог Јована Вадимира: Грозданов 1983, на више места; Ђекић–Живанов 2016).
Свети Јефрем архиепископ српски представљен је фронтално, као старац дуге седе косе и браде. На глави има златно зелену митру, али је одевен у владарски орнат, који чине црвена хаљина, златни лорос, зелени огртач и златни оковратник. У десној руци мученички крст, а у левој скиптар, те се може рећи да се ради о грешци сликара при изради великог броја минијатурних фигура. Поред њега је Свети Методије архиепископ моравски такође благо окренут у десну страну, са златно зеленом митром, у црвеном сакосу, са златно зеленим омофором и златним наруквицама. Кажипрстом десне руке показује на отворену књигу. Ова два архиепископа представљена су у пару и у Стематографији.
На дечанском кивоту два пута је насликан архиепископ Свети Сава Други. Један је медаљон између архиепископа Методија и Климента, где је насликан са златно-зеленом митром, у зеленом сакосу са црвено белим омофором са црним крстовима. Приказан је благо окренут у десну страну, као старац дуге седе косе и браде са наглашеним брковима. Десном руком благосиља док у левој држи затворено Јеванђеље. У односу на други медаљон, овде је приказан као крупнији човек, са лепшим цртама лица. Други медаљон је смештен између ликова Светог Саве и цара Уроша. Ту је представљен испоштеног лика, дуге риђе браде, погледа усмереног у леву страну. На глави има златну митру, и одевен је у црвени сакос са златним наруквицама и златно-зеленим омофором са црним крстовима. Десна рука му је савијена у лакту, али је бојени слој оштећен те се не види положај шаке и да ли у њој нешто држи. У левој руци држи архијерејско жезло са афронтираним змијама на врху.
Свети Климент је насликан као старац дуге седе косе и браде и са наглашеним брковима, који на глави има златно-зелену митру. На себи има зелени сакос испод којег се виде златне наруквице и црвени стихар, те црвено-бели омофор декорисан црни крстовима. Десна рука је подигнута и у ставу благосиљања, док у левој има затворено Јеванђеље. Као и Свети Наум, и Свети Климент Охридски био је један од петочисленика, односно ученик Светог Кирила и Методија.
На кивоту је насликан и Свети Никодим Мироточиви, одевен у црвену монашку ризу са зеленом кукуљицом на глави. У десној руци има крст и пламову грану, а у левој развијени свитак са речима из Псалма 145 (Исти је и у руци Светог Никодима Мироточивог у Стематографији). Са сигнатуре из Стематографије сазнајемо да се ради о Светом преподобном мученику из Елбасана (Велаграда или Вератеја), који се слави 11/24. јула. Страдао највероватније 1709. године и канонизован од стране охридског архиепископа Јоасафа, Свети Никодим је најмлађи канонизован светитељ међу свим приказаним личностима (Азбучник 1993: 163; Грозданов 1983: 233–234).
Охридски архиепископ Теофилакт, насликан је као Свети Теофил Бугарски, са кратком седом брадом, благо окренут у десну страну. Његову архијерејску одежду чине црвено-златна митра, црвени сакос и златно-зелени омофор са крстовима. Десном руком благосиља, а у левој има затворено Јеванђеље. Термин „бугарски“ потиче од чињенице да се управо у његово време Охрид налазио у Бугарској, и био седиште такозване Бугарске архиепископије, док се у изворима XI и XII века Охридска архиепископија означавала појмом Бугарска (Коматина 2012: 43, 53). Међу његове најраније портрете убраја се онај у Протатону из XVI века. Каснија популарност доводи се у везу са књижевним радом, пре свега тумачењем Јеванђеља и текстовима о Светом Клименту и Струмичким мученицима, који су објављени у Москопољу у време када је изашла и Стематографија, у којој је приказан у пару управо са Светим Климентом (Грозданов 1983: 234–235).
Свети архиепископ Никодим, који је крунисао Стефана Дечанског и његовог сина Душана (Азбучник 1993: 163), приказан је према истом шаблону као Свети Арсеније, веома сличног лика, са разликом у комбинацији боје сакоса и омофора. Други српски архиепископ Арсеније насликан је два пута. Једном између Светог Теоктиста и Светог Никодима, са којим је у пару приказан и у Стематографији, а други пут између Свете мати Ангелине и Светог Јована Владимира, односно правоугаоног резбареног поља са флоралном декорацијом и сцене Ослепљења Светог краља. На првом медаљону је, сходно интитулацији из Стематографије, означен као Свети Арсеније Чудотворац, и представљен фронтално, као старац дуге седе браде, са црвено-златном митром, у црвеном сакосу са зелено-белим омфором са крстовима. Десном руком благосиља, а у левој држи
затворено Јеванђеље. На другом медаљону је насликан као Свети Арсеније Сремски је представљен фронтално, главе благо окренуте у десну страну. Приказан је са краћом густом смеђом брадом, као архијереј одевен у црвени сакос са зеленим омофором декорисаним црвеним крстовима, и црвено-златном митром на глави. У десној руци држи златни крст, а у левој црну палицу чији се врх не види јасно. Архиепископ Арсеније, оснивач манастира Пећке патријаршије, сахрањен је у овом манастиру који је стога у XIX веку често називан манастиром Светог Арсенија. Његов култ је био поштован у народу услед многобројних чудотворних исцељења која су се десила над његовим гробом (Женарју Рајовић 2016: 176). Лик Светог Арсенија се често среће у иконопису на тлу Рашко-призренске епархије.
Краљ Стефан Драгутин је представљен као Свети Теоктист монах средњих година, са дужом брадом и кукуљицом на глави. У десној руци има скиптар и крст, а у левој свитак са речима (Мат. 6, 24), који држи у левој руци и на гравири из Стематографије („Нико не може два господара служити“). До њега је, као и у Стематографији, насликан Свети Давид који је представљен као монах у позним годинама са дужом брадом, и маслинасто зеленом кукуљицом. У спуштеној десној руци држи свитак на којем су сликањем цртица подражаване речи, док у левој има скиптар и крст. Иста личност јавља се у пару с Светим Теоктистом у Стематографији, а пре тога и на бакрорезу „Свети Сава са српским светитељима дома Немањина“, коју су 1741. године израдили Жефаровић и Томас Месмер, а касније и на бакрорезу Успења Богородице са изгледом манастир Пиве из 1766. године ( Видети у: Давидов 1987: 257–258, 370–371, сл. 30, 277). С обзиром да је једини Свети Давид у српској средини био Вуканов син Димитрије, а да је Свети Давид у Стематографији сигниран као цар бугарски, усвојено је мишљење да се ради о Давиду Кометопулу из X века, сину бугарског комеса Николе, који је световну власт заменио монашком ризом (Питање је покренуо Грозданов 1983: 237. Подробније о њему и његовим визуелним представама, без сазнања о истој на дечанском кивоту: Бошкоски 2012: 127–142). Порекло његове популарности у зидном сликарству XIX века и даље није најјасније, као ни његово често сликање уз краља Драгутина, односно Светог Теоктиста, али постоји претпоставка о родбинским везама династија Стефана Немање и Самуила, млађег брата Давидовог (Бошкоски 2012: 135–136).
Стефан Првовенчани је насликан два пута, једном као, између Светог деспота Стефана и Светог Саве I, и потом као између Стефана Немање као монаха и Светог Давида, оба пута као монах. Представљен као старац са дугом седом брадом, у монашкој ризи златне боје, са мученичким крстом у левој и скиптром у десној руци. Приказан је у трочетвртинском профилу, окренут у леву страну, погледа усмереног навише. На другом медаљону, који изгледа као да је сликан руком другог сликара, постављен је фронтално, у монашкој одећи какву носи Стефан Немања, са крстом и скиптром у десној руци и свитком у спуштеној левој (О формирању култа Светог Стефана Првовенчаног: Павловић 1965: 51–56. Култ Светог Стефана Првовенчаног, великог жупана и краља Рашке, који се у XIX веку интензивно развијао из манастира Студенице, није имао великог одјека у Рашко-призренској епархији – Женарју Рајовић 2016: 176).
Један поред другог налазе се два медаљона на којима је насликан Стефан Немања, као владар и потом као монах. Као владар је представљен са ретком риђом брадом, у трочетвртинском профилу, окренут на десно. Има златно зелену круну и необичну одежду у комбинацији златне, зелене и црвене боје. Потпуно другачијег лика насликан је на другом медаљону, где је представљен фронтално. Има густу седу браду, зелену кукуљицу на глави, крст и скиптар у десној руци, а свитак у левој. Свети Симеон ужива велики култ као родоначелник светородне лозе Немањића, и захваљујући бројним чудима пред његовим мироточивим моштима (Павловић 1965: 42). На дечанском кивоту није сигниран као Мироточиви, што је готово правило уз његов лик, као што није примењен ни најпопуларнији иконографски образац према којем се Свети Симеон слика као великосхимник са моделом Студенице у рукама (О иконографији у приказивању Светог Симеона: Петковић 2000: 383–392).
Свети деспот Јован сличног лика као цар Урош, млад и голобрад, благо је окренут у десну страну. Има златно-црвену круну, црвену хаљину, златни лорос, зелени огртач и златни оковратник. У десној руци држи бели крст, а у левој скиптар. Његов лик, као ни ликови деспота Стефана и Свете мати Ангелине, није уврштен у репертоар икона на иконостасу параклиса Светог Димитрија, нити се налази у Стематографији, али су наручиоци желели да у овом пантеону српских светитеља своје место нађе цела породица Бранковић. Стога је као узор послужио бакрорез „Сремски светитељи Бранковићи“ Христифора Жефаровића из 1746. године (Давидов 1987: 265–266).
Свети цар Урош је приказан као млади голобради владар насмејаног лика, са краћом смеђом косом и црвено-златном круном на глави. Насликан је у трочетвртинском профилу благо окренут у леву страну, погледа усмерено навише. Одевен је у зелену хаљину и црвени огртач са златним оковратником. У десној руци држи скиптар док му је лева савијена у лакту и длан испружен. Култ цара Уроша у основи је почивао на његовој мученичкој смрти, онаквој каква је преовлађивала у
народним предањима (О култу цара Уроша: Вукановић 1938). Био је заступљен у Рашко-призренској епархији, јер су његове мошти почивале у Неродимљи, као и у Карловачкој митрополији, где су почетком XVIII века пренете у манастир Јазак (Павловић 1965: 114). У служби и житију, које је саставио патријарх Пајсије 1642. године, под утицајем народне поезије и предања, стављен је нагласак на то да је цар усмрћен млад, услед чега је развијено иконографско решење према којем се слика млади, голобради владар (Петковић 2007: 112–113).
Оснивач Српске православне цркве и први српски архиепископ Свети Сава је насликан главе благо окренуте у десну страну, а погледа усмереног у леву, са краћом заобљеном седом брадом. Десном руком благосиља док у левој држи отворену књигу на чијој првој страни се налази текст (Јов. 10, 11). На глави има златну митру, а одевен је у црвени сакос и златно зелени омофор са црним крстовима, са златним рубовима и наруквицама.
Свети деспот Стефан је постављен фронтално, погледа усмереног у леву страну. Приказан је са ретком риђом брадом, у владарском орнату. На глави има златну круну са зеленим детаљем, а одевен је у зелену хаљину, златни лорос, црвени огртач и златни оковратник. Десна рука је спуштена док у левој има скиптар. Лик Светог деспота Стефана није приказан на иконостасу, нити у Стематографији али јесте у лози светитеља у венецијанском издању Србљака. Ова представа, као и поменути бакрорез „Сремски светитељи Бранковићи“, могли су послужити као основа за креирање лика на дечанском кивоту (Давидов 1987: 265–266).
Свети кнез Лазар је приказан као кефалофор, са својом декапитираном главом у левој руци. Насликан је са краћом смеђом косом, и са дужом смеђом брадом, али без круне на глави и само са крстом у десној руци, као и на бакрорезу из венецијанског Србљака (Давидов 1987: 318). Одевен је у црвену хаљину преко које су златни лорос, и зелени огртач. Иако није био директан потомак Немањића, кнез Лазар је досегао статус попут Светог Стефана Дечанског као косовски страдалник (Павловић 1965: 120). Најчешће је приказиван према иконографском типу кефалофора, како у руци држи своју одрубљену главу. Након Велике сеобе настао је бакрорез на којем је први пут представљен у владарској одори са одрубљеном главом, што је потом поновљено у Стематографији (Петковић 1971: 92–93).
До Светог кнеза Лазара налази се Свети Атанасије Велики. Приказан је фронтално, погледа усмереног удесно. На глави има златно-зелену митру, а одевен је у црвени сакос са златним ораром. У десној руци држи архијерејску палицу са афронтираним змијама на врху, док у другој руци има затворено Јеванђеље. Поред њега је Свети Кирил, такође приказан фронтално, погледа усмереног у леву страну. Има дугу смеђу браду, златну митру са црвеним детаљем, и одевен је у зелени стихар са црвено-белим ораром. Десном руком благосиља, док у левој има затворено Јеванђеље. Фронтално је насликан и Свети Максим, са дугом седом брадом, као архијереј у црвеном стихару и зелено златном орару са крстовима. Десна рука му је подигнута и у ставу благосиљања, а у другој има затворено Јеванђеље. Свети архиепископ Максим, као син деспота Стефана и деспотице Ангелине, изданак лозе Бранковића, представљен је и на иконостасу параклиса Светог Димитрија, као и у Стематографији, али његов лик се јавља и уз ликове Светог Кирила Александријског и Светог Атанасија Великог на поменутом Орфелиновом бакрорезу из такозваног венецијанског Србљака. Обзиром да су сва тројица и на кивоту насликани један поред другог, намеће се закључак да су наручиоци и сликар као узор имали управо ово дело. Ту су у лози српских владара приказани заједно у барокном картушу у доњем левом углу.
Три већа декоративна поља на кивоту раздвајају по два медаљона који стоје вертикално у односу на описане ликове. Лево од сцене Ослепљења Светог Стефана Дечанског налазе се Свети Арсеније сигниран као сремски и испод њега Преподобна мати Ангелина. Света мати Ангелина насликана је на медаљону између Светог Арсенија и Светог кнеза Лазара. Приказана је фронтално, у монашкој одећи, са зеленом кукуљицом на глави. Длан леве руке се не види, док у десној нешто држи али се не види јасно шта. Наспрам ова два медаљона, десно од Успења Светог краља, налазе се лик Свете Анастасије и испод ње Свете царице Јелене. Света Анастасија благо окренута у десну страну, погледа усмереног навише. На глави има црвену мараму и круну отвореног типа, а одевена је у зелену хаљину. У десној руци држи крст док је длан леве руке молитвено испружен. Света царица Јелена је одевена попут Свете Анастасије, у црвено-зелену одећу, покривене главе и са истом врстом круне на глави. У десној руци држи скиптар, а лева се не види најјасније услед оштећења бојеног слоја.
Од све три свете жене, Света мати Ангелина далеко је најпоштованија, као мученица, чудотворка и „света мати“ из лозе Бранковића (Ангелина је била ћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита и свастика Скендербега. Удајом за тада већ слепог Стефана Бранковића прешла је у православну веру. Касније се замонашила у манастиру који је основала – Павловић 1965: 152). Представа свете царице Јелене представља једно од сложенијих питања у српској историји уметности, које почива на двојби да ли се ради о Милутиновој мајци Јелени Анжујској или Милутиновој ћерки и Стефановој сестри Ани чије је монашко име било Јелена. Предање о томе да Милутинова кћер Јелена почива у Дечанима, забележено је у „Троношком родослову“ у XVIII веку (Шафарик 1853: 55). Након њеног наводног објављивања 1692. године, приликом једног покушаја Турака да цркву претворе у џамију (Павловић 1965: 190), на српским бакрорезима из XVIII века почиње да се приказује Света царица Јелена, на исти начинкао и Света Анастасија, мајка Светог Саве. Осим у Стематографији, приказана је и међу српским светитељима на бакрорезима „Свети Сава са светитељима дома Немањина“ (1741), „Манастир Хиландар“. Густава Адолфа Милера из 1741. године, као и на московској варијанти овог бакрореза из 1757. године (Давидов 1978: 257–258, 349, 254). Такође, приказана је и два пута као монахиња, на московском бакрорезу Манастира Студенице из 1758. године (Постоји још један бакрорез са приказом Студенице, настао истовремено за истог наручиоца, студеничког архимандрита Константина, али је на њему Света Јелена приказана као владарка – Давидов 1978: 356–357, сл. 230, 232) и на Успењу Богородице са изгледом манастира Пиве (Давидов 1978: 2370–371). Једино је на бакрорезу „Манастир Студеница“ сигнирана тако да се без сумње може довести у везу са Јеленом Анжујском (У свом најновијем истраживању, проф. Б. Тодић представе Свете Јелене у Стематографији, на бакрорезима Студенице, на иконостасу параклиса Светог Димитрија у Дечанима, као и на иконостасу цркве Светог Петра и Павла у Сремским Карловцима и припрати цркве у Крушедолу, поистовећује са краљицом Јеленом, Милутиновом мајком (Тодић 2018: 44–45).
И у манастиру је почео да се развија њен култ о чему сведоче поклоничка путовања београдског митрополита Викентија Стефановића 1753. године и ваљевског митрополита Теодосија Поповића 1757. године који су се поклонили њеним моштима (Павловић 1965: 190). Да је постојала свест о краљевој сестри Јелени у манастиру у XIX веку сведоче и бројни примери визуелне културе који меморишу њен лик уз лик Светог Стефана Дечанског. Међу таквим примерима налазе се три кутије за чување крстова и моштију на којима су заједно насликани, као и графички листови са представом манастира Дечана (Тодић 2018: 61). У манастиру Бањи код Прибоја налазио се бакрорез са представама Светог краља и царице Јелене, са дечанском црквом у позадини, настао трудом архимандрита Серафима Ристића између 1856. и 1867. године. Он је потом послужио као узор за бакрорез из 1895. године, на којем се налазе и сцене из краљевог живота (Шакота 1984: 313). Рађен по наруџбини епископа жичког Саве, бившег дечанског монаха, чувао се у манастиру Свете Тројице у Пљевљима (Петковић 2008: 118, нап. 487; Тодић 2018: 61).
Такође, као Јелена је као света царица насликана и на иконостасу параклиса Светог Димитрија (Уп.: Станић 1992: 250), а претпоставља се да је за њене мошти израђен дуборезни кивот истовремено када и кивот за мошти Светог краља. Иако Гедеон Јуришић не помиње овакву намену кивота, он бележи да се у цркви налазе две гробнице од белог мермера, једна висине до појаса, гробница Стефана Дечанског и друга мало нижа, његове сестре Јелене, бивше бугарске краљице (Юришић 1852: 26, 33). Да је у извесној мери култ краљеве сестре био жив на Косову и Метохији у XIX веку показују и примери из зидног сликарства, попут оног у цркви Светог Стефана у Великој Хочи и Светог Николе у Призрену, где је насликана поред светог Стефана Дечанског и у цркви Ваведења Богородице у Белом Пољу, где је насликана на једном од стубаца у наосу цркве (Женарју Рајовић 2016: 168, 177). Несумњиво је да се ради о краљевој сестри с обзиром да су ове цркве биле дечански метоси.
Нововековни кивот светог краља сликар је осликавао имајући пред собом вредна уметничка дела у манастиру. Приликом сликања наративних сцена угледао се на чувену житијну икону Светог Стефана Дечанског коју је 1577. године насликао и Дечанима приложио сликар Лонгин (О овој икони: Мирковић 1963: 17–19; Шакота 1984: 110–112; Ђурић 1985; Тодић 2005: 40–43), и икону непознатог сликара „Смрт и опело Стефана Дечанског“, из прве половине XVII века (О овој икони: Шакота 1984: 122–123, 163; Тодић 2005: 44–45) У обликовању сликаних медаљона као визуелни узори послужили су Жефаровићева Стематографија и бакрорези „Свети Сава са српским светитељима дома Немањина“ и „Сремски светитељи Бранковићи“. Одабир светитељских ликова и иконографија указују да су сликару сигурно били познати и бакрорези из римничког и венецијанског Србљака. Осим тога, сликар је пред собом имао и иконостас параклиса Светог Димитрија у самој цркви настао 1813. године.
Ипак, на поклопцу дечанског кивота јавио се знатно већи број светитеља од оних приказаних на иконостасу и у Стематографији. Такође у репертоар светитеља на кивоту нису ушли ни неки светитељи са иконостаса попут архиепископа Данила и Светог Василија Острошког. Оно по чему је избор светитеља нарочито карактеристичан јесте понављање одређених светитеља који су сликани по два пута. Тако се два пута јавља лик Симеона Немање једном у владарском орнату, а други пут у монашкој ризи. Затим Свети Стефан Првовенчани је два пута насликан као монах, а два пута је приказан и Свети Сава II. Међу најнеобичнијим представама свакако је Свети Стефан Штиљановић, једном приказан као кнез а други пут као архијереј. На кивоту су вероватно по жељи наручилаца насликани и Свети архиепископи Кирил и Атанасије Велики, иако не спадају у ред националних светитеља, али су заједно са Светим Максимом приказани на Орфелиновом бакрорезу у венецијанском Србљаку.
Примећује се известан напор да се на неки начин групишу насликани светитељи, па су на неколико места један поред другог сликани они који су представљени у пару у Стематографији, али то није случај са свим светитељима. Тако су се један поред другог нашли медаљони на којима су насликани Стефан Немања и Стефан Првовенчани, Свети Давид и Свети Теоктист, Свете царице Анастасија и Јелена, Свети Сава I и Свети Сава II, Свети Арсеније Чудотворац и Свети Никодим. Из Стематографије није преузет лик Светог Стефана Рапавог, нити краља и властодршца Владислава, док су се представе Светог краља Милутина и Стефана Дечанског нашле на поклопцу кивота али на великим пољима. Такође, на кивоту се јавља и цела света породица Бранковић, па иако је у Стематографији приказан само Свети архијереј Максим, овде су се нашли и Света мати Ангелина, и Свети деспоти Стефан и Јован. На једном месту груписане су и свете жене, међу којима Света царица Јелена има посебно место у визуелној култури XIX века.
Кивота Светог краља Стефана Дечанског, који су у Дечанима 1849. године израдили дуборезац Димитар Станишев и зограф Анастас Константиновић, представља изванредан пример симбиозе мијачког дуборезбарства и зографског сликарства XIX века. Он је од великог значаја за националну српску историју, проучавање нововековне уметности на Балкану и феноменологију визуелне културе и култова. Његово проучавање отвара и разнородна питања која се тичу ктиторства, ауторства, узора, а из тог обиља за овај текст изабрани су само иконографија сликаних медаљона и њени узори. Кивот Светог краља представља заокружено уметничко дело, које красе ликови светих српских владара и црквених великодостојника, који чине највећу такву галерију у српској уметности XIX века.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.