На пут смо кренули испред никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког у 21 час. Отпјевавши тропаре и молитву за благословен пут, отиснули смо се до далеког Јасеновца. Многи су нам при помену одласка на ово свето мјесто говорили – „Гдје ћете или шта ћете тамо, много је далеко!“. Можда се и у срцима неких од нас крила оваква помисао, као људска слабост уобичајена пред напорна путовања. Тежак и дуг пут, ноћ без сна за већину хориста. На пумпи прије границе са Хрватском стајемо да се „с нога“ одморимо и обавимо основну личну хигијену.
Уласком у манастир који је посвећен Светом Јовану Крститељу у срцу Јасеновца, још увијек нијесмо били свјесни гдје смо дошли, јер нам је умор и даље надвладавао друге емоције. Већ са првим Господи помилуј кренуо је вулкан туге у свима нама, иако још ни ријеч нијесмо чули о историјским чињеницама које су нас тек касније покосиле. Како је служба текла, сваки отпјевани тон био је љепши од претходног, а свака молитва продирала је све више у душе свих нас, у душу оца Остоје који је служио, у душе сестара које су нас дочекале, дивне мати Серафиме која је својим топлим загрљајем учинила да се осјећамо као код куће… што и јесте наша кућа, како матушка рече у разговору после службе – Косово и Јасеновац су два крила Православља и српства… ову Литургију сигурно ћемо сви памтити. Свјати Боже дошло је и до оних мјеста у срцима гдје смо сви понешто сами од себе сакрили.
Када је мати после Литургије причала о страдањима нашег народа, наше дјеце, тек смо тада све доживјели на прави начин. Потресени и емотивно разорени, али у свјетлости Васкрсења, док је владао мук у трпезаријици, гријали смо се топлом кафом и уз матушкино приповиједање пролазили кроз болне и страшне страдалне сцене. Да доживљај буде потпун, на зидовима су биле иконе – слике које је цртала монахиња Марија (такође сестра у овом манастиру), која је на тако њежан начин осликала ове тешке, а истовремено и узвишене призоре који сијају Христом и исповиједањем вјере.
После изласка из манастира посјетили смо библиотеку која је некада била школа, у којој се налази велики број књига везаних за Други светски рат. Затим смо видјели болницу у којој су се усташе лијечиле од стране јеврејских љекара. Давидова звијезда нацртана на зиду учинила је призор у потпуности реалистичним, бацивши нас као катапулт у ово страшно и мучно вријеме.
Услиједила је посјета споменику у облику Руже, које је пробудило нову салву туге и жала над нашим мученицима. Поред споменика налази се и заједничка хумка, у којој је покопано ко зна колико дјеце. На путу до хумке ледио је крв у жилама вагон Воза смрти, и ријека Сава – најмасовнија гробница која је однијела огроман број живота… плава гробница, али у Јасеновцу…
Отпјевали смо тропар новомученицима код споменика, молећи их да нас помену пред Господом. Посјетили смо меморијални музеј са детаљним приказима страдања дјеце, жена и људи. Видео записи свједочења, сачувани радови дјеце, одјевни предмети, оружје и слични призори опет су учинили да срце заболи. Слушали смо много пута о овом злогласном логору, али је много другачији осјећај припадности страдању када нам је нога овдје крочила. На крају смо посјетили и Меморијални центар Доња Градина, у којем смо видјели познату Тополу ужаса. На њој се још увијек могу видјети клинови за које су вјешане жене и дјеца, што нас је посебно потресло јер смо стојећи испред ње могли замислити која су тјелесна страдања прошли новомучници Јасеновачки.
Све ово било је потресно и разарајуће тужно, али утјеху нам пружа нада на живот вјечни, у мјестима цвјетним гјде нема туге, жалости и уздисаја. Сложни смо били у мисли да је ово јутрос била једна од најљепших и најискреније отпјеваних Литургија од самог почетка постојања нашег хора, као да је из саме средине срца, душе и бити постојања нашега текла, што нам је порука од Господа – Христос Воскресе!
(наставиће се)
Проф. Милена Поповић
